Tri boje sivo

U „Vremenu“ br. 710 objavljeno je pismo Dejana Cvetkovića „Eksperti i službe“. Konačno jedan suvisli tekst koji otvara prostor za priču o pravim problemima socijalne zaštite i čini to pravim jezikom. Osim toga, ovaj tekst ukazuje i na začarani krug podela (na koje smo izgleda arhetipski pelcovani) na vladine i nevladine organizacije, „“dobre i loše momke“, i mogla bih do beskraja da variram dualističke parove koji nas opisuju i završim sa legalistima i kriminalcima.

Kao psiholog zaposlen u vladinom sektoru sa iskustvom u vertikali sistema (pripravnički staž kao istraživač saradnik u Institutu za kriminološka istraživanja, psiholog u Centru za socijalni rad, direktor Centra za socijalni rad/posle 5.oktobra/, aktuelno, psiholog u Domu za srednjoškolsku i studentsku omladinu, Zvečanska 52, član tima za kvalitet projekta „Kompas“), na svojoj koži osetila sam sve o čemu je gospodin Cvetković govorio, mada koliko god da je pozvao da se ne gleda crno-belo, jednim delom je i sâm to učinio te su dobri momci u vladinom sektoru a loši u nevladinom, ruku pod ruku s medijima.

Generalizacije i predrasude su pogubne za svako društvo (znamo gde su nas dovele od devedesetih naovamo…). Socijalna zaštita, zdravstvo i školstvo kao budžetske sektore treba čuvati od generalizacija svake vrste (svi doktori uzimaju mito…), jer time potkopavamo sopstvene temelje šireći predrasude da su oni koji treba da nas leče, uče decu i brinu o onima čija je porodica zakazala potpuno problematični, a finansiraju se iz naših džepova. A najčešće se radi o nekvalitetnim pojedincima koje je neophodno, u skladu sa zakonom, pozvati na odgovornost. Tako funkcioniše svaka uređena država.

Kratkim osvrtom na tri glavna aktera ove priče: NVO, novinare i vladin sektor socijalne zaštite, želim da pokažem da ako zaista pretendujemo na objektivnost, ne možemo da generalizujemo. Što će reći: na paleti imamo tri boje sivo.

NEVLADINE ORGANIZACIJE: Moje iskustvo pokazalo je da se pojedinci iz NVO-a ponašaju omalovažavajuće prema profesionalcima iz vladinog sektora, da nemaju elementarna znanja iz oblasti kojom se bave, a moglo bi im se štošta zameriti i na profesionalnoj etici. Živo se sećam jedne dvadesetjednogodišnjakinje koja je, kao jedan od predavača na seminaru o veoma ozbiljnoj problematici,“edukovala“ stručne radnike iz centara za socijalni rad i domova za decu bez roditeljskog staranja, ne dodirujući tlo na krilima ego-manije da bi i pronicljivom laiku bilo jasno da njena socioemocionalna i intelektualna zrelost nije dobacila pomenuti kalendarski uzrast.

Suština problema sa NVO-ima stoji u činjenici da nije donet zakon koji reguliše tu oblast, da nisu transparentne, što pre svega nanosi najveću štetu samim organizacijama a i objašnjava netrpeljivost koju prema njima gaji deo zaposlenih u vladinom sektoru.

Ono što ne možemo i ne smemo zaboraviti jeste da su NVO-i devedesetih bili „čuvari vatre“, da to jesu i sada, da je njihovo da ukazuju i kritikuju, ali da su i oni zreli za samopreispitivanje i pravno utemeljivanje.

Uprkos animozitetu koji je stvoren, jedni bez drugih ne možemo, i da bismo zaista sa obe strane delovali za dobrobit dece i odraslih u sistemu socijalne zaštite, moramo se poštovati i razumeti. Postoje svetli primeri umreženosti vladinih ustanova i NVO-a kao što je „Mreža poverenja protiv nasilja zasnovanog na rodnoj pripadnosti“.

NOVINARI: Kako pisati o socijalnoj zaštiti u društvu koje nije spremno za istinu (a ovo je oblast od koje se najčešće okreće glava), ali se ipak mora. I sama sam mišljenja da se čak ni ozbiljni mediji ne bave ovom problematikom na odgovarajući način. Nedovoljno upućeni najčešće se po inerciji (opet predrasude!) obraćaju nevladinom sektoru misleći da je to a priori garancija da su dobili kompetentnog sagovornika, a onda, kada natrče na pojedinca „eksperta“, udare šamar svim stručnim radnicima iz državnih ustanova i institucija. Sledeći problem za novinare je terminologija u socijalnoj zaštiti koja je frazeološka, jasno je da ni njima nije jasno šta uopšte stoji iza tih fraza (a, nažalost, stoje živi ljudi i njihovi stvarni problemi), te zato i nisu u stanju da ih prevedu na jezik razumljiv prosečnom čitaocu.

VLADIN SEKTOR: U vladinim ustanovama postoje nekompetentni, neetični pojedinci, jednako kao i u NVO-ima, i ne možemo sa sigrnošću da tvrdimo da je postojeća unutrašnja kontrola u vladinom sektoru u pogledu nadzora nad stručnim radom objektivna, nezavisna i nepristrasna i da još nema prakse identifikovanja „žrtvenog jarca“ i pokrivanja stvarnih vinovnika nekog marifetluka.

I evo me konačno kod običnog čoveka, profesionalca iz bilo koje vladine ustanove (i bilo kog stručnog profila: socijalni radnik, psiholog, pravnik, defektolog, pedagog…) koji je kompetentan, etičan, neposredno radi s klijentima, na čijim se leđima sve slama, a od koga klijenti socijalne zaštite imaju najviše vajde.

Istraživanje iz 2001. god. na uzorku stručnjaka socijalne zaštite o sindromu izgaranja, pokazalo je da su zaposleni koji neposredno rade sa strankama ne nagoreli, već pred pregorevanjem (teško da bi ovom sindromu podlegle nekompetentne i neetične osobe).

Ovaj „običan čovek“ stalno je u procepu između apsurdnih normativa, npr. broj predmeta koje je prosto nemoguće pokriti u datim uslovima rada, a ipak se trudi da strankama pruži maksimum, često bez podrške neposrednih timskih saradnika, ostaje prekovremeno, a kao šlag na tortu dobije frazeološki tekst u novinama gde je neka „nadriekspertica“ iz NVO-a popljuvala sve redom sa pozicije monopola nad znanjem, etikom, istinom i stručnošću. Ovim se lista teškoća ni izdaleka ne iscrpljuje.

Jedan primer iz prakse:

Petak, kraj radnog vremena i radne nedelje psihologa doma. Jedna mlada osoba je u stanju akutnog nemira sa visokim suicidalnim rizikom, ne može se čekati ponedeljak. Pošto je pratnja neophodna, a vaspitač ostaje sam u popodnevnoj smeni, vodi je psiholog. U jedinoj dežurnoj neuropsihijatrijskoj klinici za decu i omladinu u dvomilionskom gradu, vrata otključava čistačica, kaže da nema dežurnog psihijatra, već da je tu neurolog, ali ni posle insistiranja i ubeđivanja ne dozvoljava da se uđe i ponovo zaključava vrata. Na drugoj klinici koja nije dežurna i ne mora da izađe u susret, dežurni neuropsihijatar potvrdi konstatovani rizik i neophodnost medikamentozne intervencije da bi se premostilo vreme do ponedeljka, ali, avaj, ne može da prepiše lek jer je pečat zaključan, što je u poslepodnevnim časovima uobičajeno.

Institucija u kojoj radim puna je slabosti koje su uglavnom posledica davno donetih normativa koji su, iako prevaziđeni, još na snazi. Ipak, smogla je snage da sagleda sopstvene manjkavosti, motiviše zaposlene da se pored svog redovnog posla uključe u koncipiranje i realizaciju transformacijskog projekta „Kompas-programi osamostaljivanja“, o kome je bilo reči u tekstu „Priprema za život“, „Vreme“ br.706.

ZAKljUČAK: Ne vidim bolji i koncizniji zaključak od prostog pobrojavanja tema koje čekaju da ih se neko ozbiljno dohvati: Kompetencije Centra za socijalni rad i uzroci razlika između ovlašćenja i stvarne prakse, Oblici zaštite dece lišene roditeljskog staranja, Porast disfunkcionalnih porodica, Oblici zaštite dece sa posebnim potrebama, Šta je tranzicija u socijalnoj zaštiti, Rizici tranzicije, Šta je to u pomagačkim profesijama što ih čini podložnim sindromu izgaranja, Rečnik socijalne zaštite, Saradnja sa sudstvom, školstvom i zdravstvom, Socijalna zaštita i žuta štampa, Donatori, Uloga lokalne zajednice, Zašto još nije donet zakon o NVO…