Treća sreća

Mene je muž naterao da položim dok sam bila na porodiljskom odsustvu, pre 21 godinu. Teorija nije bila nikakav problem, ali vožnja! Užas. Kad se setim da treba da vozim, meni srce krene da lupa 1000 na sat… Da nisu bile one očajne gužve u saobraćaju 92. i 93, ne bih nikad naučila da uživam u tome što znam da vozim. Doduše, i to je bilo kratkog veka. Preselili smo se u Kanadu, našla sam stan blizu metroa, u gradu, nikakve potrebe nisam imala da vozim. Tako da nisam ni polagala vozački ovde. Pre tri godine mi je drugarica rekla: tebi je lakše da stopom dođeš negde nego da položiš vožnju. I tu mi je opet bila prekretnica. Ko kaže da ja ne umem/ne smem/ne mogu?

Dva puta sam izlazila na polaganje, oba puta bila pod takvim stresom da sam jednom čak ušla u dvosmernu ulicu misleći da je jednosmerna…Treći put sam nekako bila malo mirnija i taman sam ušla u kola sa ispitivačem, i krenula mi je panika, kad čujem da je u jednoj višoj školi pucnjava, i izbezumim se, jer znam decu koja idu u tu školu, onda smo on i ja slušali u autu prenos (bila je samo jedna žrtva, na svu sreću samo jedna, a i ubica je ubijen) i toliko sam bila obuzeta time da nisam ni jednu jedinu grešku napravila. Nisam verovala na kraju da je uopšte bio ispit. Sada vozim bez razmišljanja o tome šta može da se desi, iako i dalje ne vozim na daleke staze. Posle sat vremena, meni se spava i tu pomoći nema.