Tesna koža

Građanin Srbije, kome nije bila dovoljna ta nesreća što živi u jednoj neuređenoj državi već mu se na leđa natovarila i bolest, ima samo dva moguća izbora: da se prepusti na milost i nemilost državnim zdravstvenim radnicima ili da ovaj mesec smanji svoju potrošačku korpu i da ode na pregled kod privatnog lekara. Da vidimo šta to u praksi stvarno znači. Ako još verujete u državno zdravstvo ili ne možete da izdvojite novac da biste otišli na privatni pregled, na pregled kod specijaliste ćete čekati u proseku mesec dana. Pritom ni medicinskim sestrama ni ostalom kadru koji zakazuje preglede nije više jasno šta su hitni slučajevi pa sve pacijente stavljaju na istu listu čekanja. U tom slučaju ni vama više nije jasno da li ste hitan slučaj i da li ste u stanju da čekate na pregled ili ne. Sve ovo verovatno i te kako ima veze s činjenicom da smo kao društvo postali vrlo ravnodušni kako prema sopstvenim tako i prema tuđim nevoljama, što mu dođe kao jedna faza u evoluciji Srba, jer smo samo tako uspeli da preživimo sve. Ako na kraju i dočekate pregled, vrlo je verovatno da nećete dobiti odgovarajuću uslugu, a i bićete upućeni na privatne klinike, ordinacije, laboratorije. Ako se odlučite i odvojite novac i odete na pregled u privatnu zdravstvenu ustanovu, onda vam se vrlo lako može desiti da sretnete istog lekara kod kog ste pokušali da zakažete pregled u državnoj ustanovi, pod uslovom da vas on lično nije tamo uputio. Pored toga, usluga će biti verovatno bolja od očekivane jer prosto niste navikli na tako nešto od lekara. Na kraju ćete sve to papreno platiti iako vam je doprinos za zdravstvenu zaštitu već skinut s primanja. To bi bio kratak pregled mogućih očekivanja jednog bolesnog čoveka. Svaka roba ima svog kupca, a u naprednim društvima kupac je svetinja. Ako ovu analogiju primenimo na slučaj zdravstva, onda je država, a posebno Ministarstvo zdravlja, dužna da građanima ponudi više opcija i mogućnost da procene gde žele da se leče, ali da pre svega tačno odredi pravila igre i da svima pruži jednaku šansu. Krajnje je vreme da se raskrinka mit o državnom zdravstvu i da se stanje pokaže onakvim kakvo jeste bez okretanja glave i guranja pod tepih. S vremena na vreme procuri pokoja afera, a zaboravlja se zašto je do toga došlo, a svi dobro znamo da se loše radi i da se bolesni ljudi dovode u još veće očajanje nepružanjem izbora pa im je tesna sopstvena koža.