Teško je poverovati

Sve to što nam saopštava tekst prof. dr Nade Korać deluje mi kao koncept za orvelovsku priču. Ako se takav scenario može odigrati na visokoj ustanovi Beogradskog univerziteta, gde se očekuje da su procedure više transparentne i više pod uvidom javnosti, ne smem ni da zamislim šta se može događati na fakultetu ili višoj školi u nekoj zatvorenijoj sredini, ušuškanoj među „svoje ljude“. Ono u šta, kao uvek posvećena pravnoj profesiji, teško mogu da poverujem, jeste da je zloupotreba procedure izvršena pomoću precizne upotrebe praznina u postojećem Zakonu o univerzitetu. Mislim da sam dobro razumela u čemu su te praznine i teško mi je da poverujem da se tek sad na njih obraća pažnja: 1. Struka u liku Stručne komisije koja piše referat, pojavljuje se samo na početku. 2. Sve ostale radnje poverene su Izbornom veću u kome, kao što vidimo, nijedan član ne mora biti stručnjak iz date oblasti. 3. Nezadovoljni kandidat može se žaliti samo istom Izbornom veću („Kadija te tuži, kadija ti sudi“), rizikujući da, u krajnjoj instanci, ostane bez posla. 4. Ne postoji drugostepena instanca gde bi se ponovo morali pojaviti STRUČNJACI, EKSPERTI koji bi, sledeći fundamentalni princip kompetentnosti, mogli preinačiti prvostepenu odluku i jer bi rešenje bilo konačno i izvršno. Moram reći da je zakon koji toleriše omaške na koje ukazuje prof. Korać, karakterističan za autokratska a ne demokratska društva. Mislim da novi zakon ne sme ponoviti istu grešku i da će, kao minimum demokratičnosti, uvesti bar dvostepenost u odlučivanju, odnosno donošenju odluka.