Tajno i javno

Sinod SPC-a u saopštenju za javnost od 5. februara 2002. „odgovorno“ je izjavio „pred Bogom i pred javnošću da, uprkos (…) mimikriji i manipulisanju crkvenim, konkretno pravoslavnim, terminima i simvolima, antisemitski nastrojeni pojedinci ili grupe ni na koji način ne izražavaju ni SPC ni Pravoslavlje uopšte nego izražavaju samo sebe i nikog više“. Te da SPC „niti može niti hoće da snosi bilo kakvu odgovornost za bilo čije antisemitske iskaze i postupke“, nego ih „odlučno odbacuje i osuđuje“. I da je „govor mržnje“ kukavičje jaje „podmetnuto“ Crkvi.

Na svakom bogosluženju krsne slave patrijarha srpskog, praznika Vaskrsenja Lazarevog (Vrbice), patrijarh Pavle, sa svim klirom i vernima, u crkvama i manastirima SPC, peva ove stihove:

„Gde je jevrejsko bezumlje? Gde je neverje?

Dokada, tuđini? Dokada, varalice?

Gledate umrlog kako izlazi na glas,

I ne verujete Hristu.

Vaistinu ste sinovi tame, svi vi!“

I mnogo sličnih, sasvim uvredljivih stihova, punih grubih reči koje se i na ulici danas retko mogu čuti, pevao je i peva patrijarh s klirom i vernima, o jevrejskom narodu. Ko „snosi odgovornost“ za to?

U svetu je veliki publicitet dobila ne tako davna objava pape rimskoga gospodina Jovana Pavla II kojom su, prvi put u istoriji Rimokatoličke crkve, ukinuti delovi bogosluženja u kojima se na uvredljiv način govori o jevrejskom narodu i kojima su se mogla povrediti osećanja Jevreja, ali i vernih katolika. Dosledno je učinio papa, sasvim u duhu koji se propoveda – duhu pomirenja, pokajanja i zbližavanja različitih vera i konfesija, kojem sav savremeni svet teži.

Možda gospodin Pavle i Sinod SPC-a misle da neće naša jevrejska braća saznati šta to pravoslavni hrišćani poju i govore u polutami svojih hramova. Neka nam bude oprošteno što ćemo gospodu podsetiti da „nema ništa tajno što neće postati javno“. Ovakva nesrećna dvostruka praksa SPC-a i gospodina Pavla kao njenog pastira, osim što je objektivno podložna optužbi za antisemitizam i raspirivanje verske mržnje i netrpeljivosti, pokazuje se kao istinska „mimikrija i manipulisanje“, licemerje i farisejstvo. A za proste verne, koji možda ne razumeju „dubine Božje“ kao „duhovno superiorni“ gospodin Pavle, ona predstavlja nedoumicu (najblaže rečeno), skandal (objektivno) ili šizofreniju, čak (doslovno „rascep duše“).

Nalazimo da je, doslednosti radi, neophodno da poput sestrinske Rimske crkve, i gospodin Pavle sa Sinodom SPC-a što brže i što energičnije pristupi promeni svoje dvolične prakse, odbaci ili izmeni liturgijske tekstove uvredljivog i antisemitističkog sadržaja i otkloni kamen spoticanja sa puta vernika.

Nećemo da pomislimo kako je možda upravo ovakva dvostruka praksa (pred Bogom koji „mrzi laž“), kao standard delanja onih koji ga duhovno vode, dovela srpski narod do poloma, kakav nije doživeo otkad ga ima. Srpski narod se, to je otprilike jedina istina u saopštenju Sinoda SPC-a, mnogo puta dokazao kao prijatelj velikog, mnogim talentima darovanog i mnogim stradanjima postradalog jevrejskog naroda, čija mu je sudbina danas umnogome slična. Njemu odbrana u vidu licemernih „saopštenja“ nije potrebna.

Voleli bismo da se povodom ovog bolnog problema javnosti obrati gospodin patrijar ili neko od nadležnih episkopa SPC-a.