T. Pančić kao nuspojava

Najbolje što je mom opisu fenomena dogmatske predrasudnosti na javnoj sceni Srbije moglo da se dogodi jeste da izazove brzu i nestrpljivu reakciju jednog njegovog tipičnog predstavnika. Onog koji bi svojim oglašavanjem javno demonstrirao sve karakteristike pojave o kojoj je reč i tako praktično potvrdio ubedljivost mojih argumenata. Mada sam, priznajem, oglašavanjem T.P., posebno zato što nastupa pod firmom „Nuspojave“, prilično razočarana. Zasluživao je moj članak i bolje. Mogao je, na primer, da se oglasi neko od onih koji bi da vešaju i streljaju, odnosno bombarduju svoje neistomišljenike. Izazov bi bio veći, iako, priznaćete, nije jednostavno polemisati sa nekim ko se već latio oružja. Ali, moglo je da bude i gore. Mogle su, recimo, da se oglase dogmatkinje (je l‘ se tako kaže?), koje neistomišljenike napadaju predstavljajući se kao „beskompromisni borci za ljudska prava“, a odgovore doživljavaju kao pretnje i napad „na integritet nekoliko žena“ (podvlačenje njihovo). U tom slučaju morala bih svakako, džentlmenski, da se uzdržim. Ovako, šta je tu je: šta ja mogu što na prvu loptu uvek ide lošiji igrač, što se upravo taj prvi prepoznao. Onaj koji šutira (cokulom?) na slepo, što znači sa mnogo adrenalina, a malo razmišljanja. Kao svaki pravi ili, što bi rekao T.P., „rasni“, dogmata. Mada smatra da je moj tekst „ne baš vešto i pronicljivo napisan“, on sâm živi je dokaz za to da model predrasudnog dogmatizma koji sam opisala dobro korespondira sa stvarnošću.

Centralna teza mog članka je, naravno, tolerancija, a ne „nivelisanje“ razlika kako to T.P. pokušava da predstavi (čitati ponovo, pažljivo i sa razumevanjem – prim. prof. M.V.). T.P. to ne razume, pošto mu, za rasprave kakve vodi, razumevanje same stvari očigledno nije ni potrebno. Kako i stoji u mom opisu predrasudnog mišljenja o kojem najbolje sam svedoči, sadržaj uverenja i nije bitan. Predrasudan čovek, naime, nikada ne odgovara na argumente već, jednostavno, sa osetljivošću amebe, neartikulisano reaguje na sve što mu se učini strano, spoljašnje i tuđe. U svojoj rigidnoj predstavi o svetu nepomirljivo podeljenom na ljude koji se vole i prihvataju, odnosno ne vole i odbacuju, on uopšte i ne rasuđuje o idejama, već iznosi kvalifikacije o ljudima koji ih zastupaju. Ma o čemu da je reč, dogmata generalno ispoljava olaku spremnost da celu jednu grupu u mnogo čemu međusobno različitih ljudi (ali, listom svojih neistomišljenika) okarakteriše u terminima tek nekoliko grubih crta, svedenih atributa ili negativnih karakteristika. On prilepljuje etiketu (iz trenutno raspoloživog ideološkog fonda) i onda zaključuje u pravcu od „etikete“ ka čoveku i njegovim idejama. U nedostatku informacija ili argumenata o onome o čemu se govori etiketa je tu da usmerava traganje za „očiglednim dokazima“. Traganje koje se, gle čuda, uvek završava uspešno obično ispuni sva njegova očekivanja i pothranjuje sve njegove stereotipije.

Mogu samo da zamislim T.P. kako grčevito prebira po ideološkim matricama i traga za etiketom kakvu bi meni, koju uopšte ne poznaje i čiji tekst uopšte ne razume, mogao da prilepi. Šta je trenutno u modi, šta je vladajuća struja? Šta je i ko in, a posebno šta i ko out; ko su, u datom odnosu političkih snaga, good guys i, naročito, bad guys (da se i ja pohvalim kosmopolitiskom elokvencijom). Danas je u modi antikomunizam (aha!) i antinacionalizam (to!), sutra može biti antiglobalizam, ali u svakom slučaju (kao evergreen) antisrbizam. Negde usput pokupljena etiketa i šifra „loš“, „dange, dange“ – on (cokulom) udara žig. To ga, nadalje, oslobađa svake odgovornosti za izgovoreno, kao i obaveze i potrebe da preispituje i razumeva šta ja u stvari predstavljam i za šta se uistinu zalažem. O čemu uopšte pišem. Može mirno da se drži samorazumljivih konotacija i kvalifikacija. Da udara po mom propalom komunističkom (levom?) i nacionalističkom (desnom?) „skretanju“, dok „jedino Mi (tj. On – moja primedba) koračamo pravo i pravim putem, sredinom džade za Bolju Budućnost“! Šta bi i mogla drugo da bude ona koja brani „srpsku nejač“ nego pripadnik kategorije „sveže razopanačenih“, „do sricačkog nivoa pripismenjenih“, „potkontinentalno ćiftinskih“, „pobunjenih malograđana“. Kakva bi mogla da bude nego, obavezno, „genocidno“ nastrojena. Takva da predstavlja, ni manje ni više, uranijumski ozbiljnu pretnju njegovoj „jošte mladoj…klici (!) pameti“ (sa čime bih još i mogla da se složim).

Kako ga svaka umerenost tišti, svaku različitost mora da dovede do ekstrema. Mitska dogmatska misao T.P. lagodno deli nedeljivo: ako je to Centar – na „lažni“ i „pravi“; ako je to narod – na normalne i lude. Za njega je svaki neistomišljenik tek „rasni“ reprezentant neke kategorije, najčešće „ružnih, prljavih i zlih“. Vaskolika raznovrsnost sveta, ljudi i ideja svedena na nekoliko negativnih stereotipnih kategorija čini se ovom dogmati, naravno, zastrašujućom i, razumljivo, uvek pretećom. Pojednostavljena formula negativnih stereotipa „svi isti i svi zli“ čini da ih on sa lakoćom, zavisno od prilike, može međusobno zamenjivati: ako nisu komunisti, ili staljinisti, onda su nacionalisti, pa čak i centristi, ali, zasigurno, svi …isti…isti…isti. To čini i osnovu neizbežne dogmatske zamisli o zaveri svih ružnih, prljavih i zlih u borbi protiv slobodnog sveta. Ta mitska dogmatska mora spaja nespojivo u sveopštu, prema uništenju slobodnog sveta usmerenu zaveru svetskih razmera: nekada kominternovsko-masonsko-judejska, danas brozovsko-miloševićevsko-šešeljevsko (i da neskromno dodam) vasovićevska.

Beznadežno zatvoren u svom dogmatskom autizmu, T.P. sa neistomišljenicima uopšte ne komunicira. U svojim nuspolemikama on ništa ne saopštava, ne raspravlja, a čak, pokazali smo, ni ne razmišlja. On samo mrzi. Slepa misao dogmate rađa nemušti jezik kojem nije cilj komunikacija, već rasterećenje od sopstvene napetosti. To je mržnja bez govora, kojoj je psovka ključni (i jedini) argument.

Potencijalnom sagovorniku pripisana etiketa striktno određuje šta će u predmetu rasprave biti opaženo, a šta ignorisano, šta će biti stavljeno u centar pažnje, a šta označeno kao nevažno. Tako, T.P. u mom tekstu, naprasno, ne prepoznaje ironiju („Istina je, kao i uvek, negde na sredini…“). Štaviše (što je simptomatično, a kliničari kažu da može biti i opasno) ne shvata metaforu (Ne pali televizor, Teofile!). Ako se ne uklapa u stereotip, argument se falsifikuje ili se, pak, definicija nateže. Kako objasniti socijaldemokratskoj Evropi da politički Centar može biti loš: okvalifikovati ga kao „ideologiju lažnog centra“. Kako učiniti da (u toj meri referentnoj) američkoj javnosti politička umerenost zazvuči opskurno: povući analogiju sa komunističko-brozovskim hladnoratovskim laviranjem. Kako svima ogaditi toleranciju: falsifikovati je kao pokušaj „niveliranja“ svih razlika i „doslednosti“. Kako bez ikakve rasprave o argumentima potući idejnog protivnika: diskvalifikovati ga kao osobu nedostojnu javne pažnje i osvrtanja. Baš kao što i piše u mom članku, dogmati se čini samorazumljivim da ono što izlazi iz usta (i ispod pera) satanskog neprijatelja – jednog hladnoratovskog komuniste, batinaškog nacionaliste, genocidnog srbiste – nije i ne može biti ništa drugo do same zmije, žabe i daždevnjaci.

Kao što je dogmatska misao slepa („tupava“) takvo mu je i moralno prosuđivanje. Zato je bespredmetno pozivanje T.P. na ma kakve vrednosti, etiku ili moralnu doslednost. Dogmata se, naime, uvek priklanja konvencionalnom i trenutno konjunkturnom. Uvek pliva „sa strujom u leđa“ i sa vernošću limenog petla na krovu uistinu dosledno sledi sve jake vetrove koji tuda duvaju. Tako je i T.P. samo jedna nuspojava vladajućeg dogmatizma – ništa drugo do mali glasnogovornik iz predvorja. Kućni ljubimac onih koji su iz kompleksa moderne politike prihvatili samo preporuku da treba govoriti tiho i voditi psa sa sobom.