Svedok iz pete ruke

U duhu slavnih devedesetih prošlog veka, kroz dramatičnu priču porodice Anastasijević, dopro je do nas nekolicine, kao iz nekog podruma neke oronule straćare, zapah Miloševićevog doba; smrad države prepune zločina, bahatosti, nesolidarnosti i ne razumevanja prema sopstvenim građanima dopire do naše sadašnjosti. Zataškavanje ovog tipa je samo dokaz o kontinuitetu vlasti od 2004. godine do danas sa onom gazimestanskočvrstorukaškom zbog koje pola nacije još uvek pati od blage manije gonjenja.

Danas, kada je Kosovo državni prioritet nad prioritetima, teško da će slučaj retko hrabrog i principijelnog novinara kakav je Dejan Anastasijević, biti uzet u obzir kao bilo kakav vid prioriteta, naročito ako sve činjenice o motivu pokušaja atentata ukazuju na vrh Srpske radikalne stranke i bivšeg RDB-a koji su, očigledno, van zakona.

To što čudi jeste famozno Dejanovo svedočenje u Hagu na suđenju Slobodanu Miloševiću. Optuženi je na kraju svog ispitivanja Dejana nazvao „svedokom iz pete ruke“, što se da videti iz transkripta, a i sam Anastasijević je priznao da su njegova saznanja, koja su se našla u iskazu od 40 strana, uglavnom iz druge ruke i da se ni on sam nije nadao da će ga uzeti za svedoka. Kako to da se svedok sa informacijama iz pete ruke nađe na spisku svedoka V. Šešelja koje treba zastrašiti ili već nešto drugo, a verovatno se našao i na nekom spisku J. Stanišića?

Svakom ko nije gledao svedočenje Dejana Anastasijevića pred Haškim tribunalom na suđenju S.M., može naći transkript na internetu u kome se u nizu slučajeva pominju: Šešelj, Stanišić, Arkan, Goran Hadžić i drugi; intervju sa Šešeljom, gde Šešelj objašnjava kako sa Jovicom Stanišićem (sa kojim je, kako kaže, u vrlo bliskim odnosima) regrutuje dobrovoljce i organizuje pošiljke ratnog materijala za ratište u Bosni i Hrvatskoj, pa susreti sa službenicima MUP-a Srbije u Republici Srpskoj. Ovo je samo mali deo onoga što je možda povod za pokušaj likvidacije porodice Anastasijević.

Sada je svakako jasno da je Dejanu Anastasijeviću već svega dosta. Čovek koji je čitav život posvetio svom poslu, označen kao izdajnik i strani plaćenik, rizikovao sopstveni život, a na kraju i život svojih bližnjih, zarad istine; dobitnik stipendije Nimanove fondacije, koja je po značaju identična Pulicerovoj nagradi, čime je krunisan njegov rad.

Svedočenje protiv Slobodana Miloševića može samo da služi Dejanu na čast, a najbolje objašnjenje je dao Dragoljub Žarković: „Dejan Anastasijević je prvi novinar s ovih prostora koji je svedočio protiv Miloševića. Ne vidim u tome nikakav prekršaj dobrih običaja. Ako je u stotinama tekstova radio to isto, onda sada nema ni moralno pravo da ćuti.“