Svedok da nije bilo nagrade

Sa puno rezignacije pratim još jedan u nizu primera naše desetogodišnje pa i duže svakodnevice o tome kako više puta ponavljana laž postaje istina, odnosno kako se ponovo vidi neka zavera tamo gde je nema. Stoga se javljam za svedoka u (sada već) „slučaju Vjekoslav Radović“ i odgovorno tvrdim da nikakva „nagrada“ u vidu Tanjugovog dopisništva u Njujorku nije tom našem kolegi dodeljena. Najmanje zbog tužne i lažne priče o „vukovarskim bebama“.

Puna istina je jednostavna: i sama ideja i njena realizacija da Vjekoslav Radović dođe u Tanjug, pošto je već napustio Rojters, bila je isključivo moja lična, bez ikakvih sugestija sa bilo čije strane. Te 1992. godine bio sam novoizabrani glavni urednik Tanjuga, u potrazi za novinarima koji će doprineti da se stranoj javnosti predoče na prihvatljiv i razumljiv način argumenti koji nikad nisu nedostajali srpskoj strani. Radović je više od decenije živeo i radio u Njujorku, baveći se i novinarstvom, a njegovo iskustvo iz rada u Rojtersu, agenciji poznatoj po visokim profesionalnim standardima, samo je išlo u prilog mojoj želji da ga vidim na delu u Tanjugu.

Radović je po dolasku u nacionalnu agenciju više meseci radio kao odgovorni urednik Redakcije za inostranstvo, u harmoničnoj saradnji sa Tanjugovim novinarima i prevodiocima, kao i sa rukovodstvom kuće. Kada se mnogo kasnije ukazala potreba za novim dopisnikom iz Ujedinjenih nacija u Njujorku, Radović je bio logično rešenje: poznaje grad, zemlju, jezik, problematiku, čak ima i američki pasoš, pa nema potrebe za vizom na koju se obično dugo čeka ili se arbitrarno može uskratiti. Bili smo zadovoljni njegovim dopisničkim radom. Nažalost, prevremeno je vraćen, onda kad ja već nisam bio u Tanjugu. Glavni razlog: kritički je govorio o „sankcijama“ koje je Jugoslavija zavela Republici Srpskoj.

Pre nego što je došao u Tanjug, razgovarali smo i o „vukovarskim bebama“, kao i o razlogu zbog kojeg je napustio Rojters. Rekao mi je tada doslovno ono što je naveo nedavno i u „Politici“: on je bio taj koji je ustanovio da je slučaj – izmišljen, a neposredan povod da napusti dopisništvo britanske agencije bio je taj što je problem lipicanera izloženih srpskom bombardovanju u Đakovu imao bolju prohodnost od izveštaja o desetinama leševa srpskih civila na koje je nailazio putem u ratnoj zoni.

Nije moje da konačno sudim o stvarima koje nedovoljno znam, što je kod nas neka vrsta nacionalnog sporta, čak i kod novinara. Međutim, u vezi sa pomenutim „slučajem“ poverovao sam Vjekoslavu Radoviću. Kasnije sam ga bolje upoznao kao izuzetno poštenu, toplu i iskrenu, ali i temperamentnu ličnost, koja se ne ustručava da izrazi svoje mišljenje i onda kada je ono disonantno u odnosu na okolinu. Njegov životni put i bogata profesionalna karijera, uostalom, o tome dovoljno uverljivo svedoče.

Međutim, i da mu nisam poverovao, ima neke logike koja je na njegovoj strani, u celoj toj stvari. Poznajući tehnologiju objavljivanja informacija u agenciji, bio sam (i još sam) uveren da je glavni propust napravio onaj ko je pustio takvu vest – urednik. U Rojtersu to može biti samo britanski novinar. Ne proveravajući, olako dajući poverenje u tako potencijalno dramatičnoj stvari opskurnom, malo poznatom fotoreporteru (gde je bar slika?!), britanski urednik je svakako ta karika u lancu proizvodnje informacije koja je načinila profesionalni promašaj. Tako se ne radi u našem zanatu ni kad je u pitanju mnogo manje važna stvar. To zna ili bi trebalo da zna svaki profesionalac u novinarstvu, bez obzira na svoja opredeljenja i stav o uzrocima naše kolektivne tragedije. Uostalom, urednici Asošieted presa, kojima je prvo ponuđena, nisu naseli na istu laž.

Kada je reč, međutim, o samom fenomenu medijskog rata, ono što smo mi doživeli i preživeli u poslednjoj deceniji ne odudara mnogo od arsenala koji se i inače koristi u svetu u sličnim prilikama. Setimo se samo „kuvajtskih beba“, o kojima je čak pred američkim Kongresom svedočila, povodom rata u Zalivu, ćerka kuvajtskog ambasadora u Vašingtonu, lažno se predstavljajući kao negovateljica porodilišta u Kuvajtu. Istorija je, nažalost puna takvih primera, počev još od američko-španskog rata koji je, takođe dezinformacijama (čitaj: lažima), izazvala Herstova i Pulicerova štampa. Lažima iz Tonkinškog zaliva počeo je rat u Vijetnamu. Lažne priče su se širile i o navodnim srpskim zločinima, u hrvatskoj i bošnjačkoj javnosti. Lista je preduga.

Naravno, u svakoj laži su kratke noge, čak i kad ste supersila, a kamoli ako ste mali, često nedovoljno obrazovan i, od iskustava prošlosti, od straha i stradanja, raspamećen balkanski narod.

Da li je, međutim, ceo „slučaj Radović“ sada iz zamrzivača izvađen zbog želje da „istina“ izađe na videlo? Sumnjam u to i verujem da su razlozi mnogo prizemniji i da će se o njima tek čuti – kako u novinarskoj zajednici tako i šire. Možda, čak, sve do Haga…