Sumnjiv čitalački sud

Ponovo sam pažljivo pročitao tekst „Pet lica traže pisca“ Slobodana Kostića („Vreme“ br. 629) i, priznajem, nisam uspeo da shvatim na osnovu čega je kritičar i urednik Vasa Pavković („Vreme“ br. 630/Pošta) zaključio da autor nije pročitao knjigu Ukop oca Mladena Markova. Još manje mi je jasna upotreba fiziološkog rečnika /(o)tužno, odvratno/, jer sam ja uživao čitajući, inače veoma dobar, osvrt na poslednju Ninovu nagradu.

Slažem se s Pavkovićem da konačan sud treba da donesu čitaoci, ma šta to značilo. Jedini problem je u tome što prosečnom srpskom čitaocu treba najmanje nekoliko decenija da donese sud samo o romanima objavljenim prošle godine u Srbiji. Ovo poslednje pod pretpostavkom da V. Pavković podrazumeva da je pravo na „sud čitalaca“ univerzalno pravo.

Hteo sam, zapravo, da kažem da je sintagma „sud čitalaca“ obično ispražnjena od sadržaja, dakle, ne znači ništa.