Strategija zablude

Sa govornice „samita“ srpske poslovne dijaspore 23. decembra u Beogradu pred više stotina prisutnih oglasio se srpski premijer u svom prepoznatljivom svađalačkom tonu: „Smeta mi kad naši Srbi u dijaspori kažu: Šta ćete vi u Evropi? A šta ćete vi u Evropskoj uniji? Što se ne vratite svi u Srbiju?“ Ili: „Nemojte vi da nam držite predavanje kako Srbija treba da živi!“ „Članovi dijaspore mogu da se bore za srpske nacionalne interese samo učešćem u vlasti u zemljama u kojima žive“, i na kraju: „Srbi danas u svetu ne predstavljaju faktor, ni Srbija kao zemlja, niti Srbija kao dijaspora!“

miodrag kreculj

Svaki komentar je izlišan, ali zašto Srbi uprkos svojoj geografskoj rasprostranjenosti i značajnim resursima nisu faktor? Odgovor je u državi iz koje potiču, prepoznatljivoj paradigmi negativnih asocijacija i loših predstava za koje odgovornost snosi i premijer Dačić. Bolje da se upitao: kako redizajnirati negativne projekcije i koliko u tome može institucionalnim resursima da pomogne umesto da prekoreva dijasporu i ultimativno zahteva „učešće u vlasti“ zemalja boravka radi zaštite nacionalnih interesa.

Dijaspora nije srpski „trojanski konj“ da pobeđuje i „pegla“ nacionalne političke neuspehe i nije pošteno gurati Srbe u politiku i konflikte podeljene lojalnosti, to je hod po tankom ledu emocija, neizbežnog pitanja samoopredeljenja, poverenja i varljive nade da bi mogli, hteli ili smeli kao političari da izađu iz okvira interesa domicilnih političkih prioriteta u korist Srbije. Međutim, mnogo je komfornije zameniti teze i problem zaštite nacionalnih interesa kao alibi svaliti na pleća dijaspore. Koliko je strategija „tranzicije odgovornosti“ i očekivanja da neko drugi završava srpske političke poslove plodotvorna, pokazuje primer istaknutih američkih političara srpskog porekla, bivšeg guvernera Ohaja republikanca Džordža Vojnovića i bivšeg guvernera Ilinoisa demokrate Milorada Roda Blagojevića koji u najtežem vremenu za srpski narod nisu bili od velike nacionalne koristi. Rod Blagojević prikrivao je svoje srpsko poreklo pod maskom „istočnoevropljanina“. Odavno je prohujala epoha političkog romantizma, prijateljstva Mihajla Pupina i Vudroa Vilsona koje je „spasilo“ Banat da u današnjim granicama pripadne Srbiji.

Ovo je vreme političke matematike i bilansiranja interesa i na međunarodnoj političkoj sceni svako ima rejting faktora koji zavređuje svojim političkim, ekonomskim, strateškim potencijalima i promišljenim laviranjem, a ne onim što dijaspora ili neko treći čini u njegovo ime. Turci kao organizovana i najbrojnija dijaspora u Nemačkoj – 2,7 miliona ili 3,3 odsto (Srbi 0,5 procenata) ukupne populacije, od toga 700.000 „Nemaca“ turskog porekla sa 6 poslanika u Bundestagu i jednim ministrom u Vladi – uprkos svemu nemaju uticaj kakav priželjkuje premijer za Srbe niti privilegovan status nacionalnih manjina.

Nema političkog sistema na svetu u kojem stranci – državljani imaju uticaj na domicilnu politiku jer da je suprotno u Bundestagu bi pored šest Turaka i po jednog Hrvata i Indijca, lojalnih „vojnika“ partije čije interese revnosno zastupaju, takođe bili prisutni Italijani, Grci, Austrijanci, Poljaci…, ali njima takav politički angažman nije potreban jer njihove nacionalne interese i prava štite uticajne, kredibilne matične države.

Kad je reč o kvalitetu srpske dijaspore i individualnim sposobnostima lekara, menadžera, naučnika, radnika na montažnoj traci, bilo gde, nema dileme da Srbi pokazuju primerne profesionalne rezultate i uživaju zavidan ugled, ali u politici vladaju specifične okolnosti, nema čvrstih i prepoznatljivih pravila i Srbi svesni svog „pedigrea“ i dometa uglavnom se drže podalje od politike u kojoj za sada ne vide svoju šansu. U kriznim vremenima kao što su ova Srbiji je potreban pakt sa samom sobom, konsenzus svih građana o javnim dobrima društva: blagostanju i bezbednosti, ličnim slobodama i vladavini prava, ekonomskoj stabilnosti i održivom razvoju, a pre svega međusobnoj saradnji i solidarnosti umesto nepromišljenih javnih prekora onima koji to najmanje zaslužuju. Više koristi Srbija bi imala od dijaspore u Narodnoj skupštini (Poslanički klub) u državnoj administraciji i diplomatiji. U politički život unela bi novi duh i energiju liberalnih demokratija, iskustvo i vrednosti drugih kultura, upotrebljive ideje i uvećala izglede rešavanja postojećih strukturnih i društvenih problema.

Srbija mora da se presabere i sama sebi pomogne bez političkih iluzija o pomoći sa strane, jer domaći problemi se ne rešavaju po belom svetu, već tamo gde nastaju. Sve ostalo su improvizacije i privremena rešenja, trajna koliko interesi i pritisci kojima su iznuđeni.