Šta tu lezilebovići rade

Podizanje velike prašine oko navodnih prava deteta prevazilazi onu crvenu liniju koja bi bila normativno određenje za ovu verovatno nemilu situaciju kada se našoj deci dogodilo to što se dogodilo. Postoji utisak da se javljaju mnogi arbitri koji se nisu do sada javljali, a mogli su, da bi predupredili i delovali preventivno.

Kada je trebalo preventivno delovati, oni su blaženo dremuckali, kao da to nisu naša deca, nego neka imaginarna i virtuelna… Sada su se javili kao orlovi krstaši, plašeći svojim često čudnim i nakaradnim izjavama i one koji treba i one koji ne treba da se plaše. Ovo vaše pitanje „Šta tu deca rade“ preokrenuo bih u slično pitanje koje bi se odnosilo na te matore mudrace, npr: „Šta tu lezilebovići rade“.

Naime, lako je posle učinjenog pametan biti. I najneukiji čovek iz bilo kojeg okruženja mogao bi bez po muke da pretpostavi da će snažne elise helikoptera na tako maloj visini izazvati veliku turbulenciju, duvanje i produvavanje, o čemu je trebalo razmišljati blagovremeno u samoj pripremi vežbe. Po meni, pitanje bezbednosti bilo koga od gledalaca je sastavni deo plana priprema takve jedne vežbe. Slučaj je hteo da je u publici bilo najviše dece.

Tu su u većini mogli da budu i odrasli. Naime, bilo koja publika koja bi sedela na tim monstruoznim sedištima koja će za koji časak biti nepredviđeno zasuta svim i svačim što je vazdušni talas podigao sa površine sportskog terena, mogla je lako da bude žrtva te nesmotrenosti. Policijski organi će obuhvatno i trezveno analizirati sve detalje značajne vežbe i momenat koji im je promakao, a to je da će helikopter izazvati vazdušni kovitlac, koji će učiniti neočekivane i neželjene aktivnosti. Sve što se dogodilo može samo da bude ozbiljna opomena da se svim zadacima ubuduće prilazi sa još većom stručnošću i opreznošću.

Što se tiče zbunjujućih pitanja da li deca treba da budu na toj vežbi može se samo konstatovati takva začuđujuća haotičnost u glavama davalaca svih tih izjava, da bi čovek mogao da pomisli da su oni stradali na tom igralištu umesto mališana, izgubivši i pravac i smer svoga ljudskog dostojanstva.

Naravno da je trebalo da deca vide ovu akciju koju izvodi naša narodna policija. Zar u skoro svakoj školi ne postoji po jedan policajac koji tu decu čuva? Zahvaljujući tim ljudima u Srbiji vlada stvarni mir i prilična sigurnost, bar onoliko koliko je to u ovoj društvenoj situaciji maksimalno moguće.

Zaključak ovome pitanju bi bio da su deca vrlo značajan činilac ovoga društva. Dečja prava nisu samo ono što se ovih dana na sav glas urlatorski pominje. Pravo deteta je da sa punim stomačićem dođe u školu, da može svakodnevno da popije šolju mleka, da ode preko leta na more, da su mu roditelji negde zaposleni, da može da kupuje dečje novine i knjige za čitanje, da ima pristojnu garderobu, i mnogo toga drugoga što bi spadalo u prava deteta.

Pravo deteta je da ode i u dečje pozorište, bioskop… Pravo deteta jeste da ima svoju dečju organizaciju kao što je to nekada bila Pionirska organizacija, kojoj se ne bi mogla naći nijedna mana, a koja je imala bezbroj vrlina. Neko je tu dečju organizaciju ukinuo, a nije izmislio neku bolju. U stvari, nije, nažalost, izmislio ništa. I to je sramota. Gde su tu dečja prava? Zaboravili smo veoma davno da su deca budući ljudi.

Gde su danas po školama i mesnim zajednicama ranije sekcije za kulturno-umetnički i naučni rad? Gde su mali seleniti, muzičari, tehničari, urednici školskih novina itd…? Ovo je tema koja zahteva dugu, široku i ozbiljnu raspravu.