Šta traži vlada

MMF traži postepeno povećanje cene električne energije: u junu 2002. tri centa za kilovat-sat, u junu 2003. četiri centa za kilovat-sat i konačno u junu 2004. četiri i po centa za kilovat-sat.

U decembru 2001. za ukupno utrošenih 3900 kilovat-sati naplaćeno mi je 15.800 dinara, to jest, šest i po centi za jedan kilovat-sat utrošene električne energije. U januaru 2002. opet ista cena: šest i po centi po kilovat-satu! Možda MMF traži smanjenje cene električne energije?! Republički premijer, ministar energetike i predstavnici EPS-a reći će kako se pomenuta cena struje (šest i po centi po kilovat-satu) odnosi na samo devet odsto potrošača koji su se grejali na struju, pa su tom cenom kažnjeni jer struje nema dovoljno. Podatak koji koriste je poluistinit, jer se tih devet odsto odnosi na brojila, a koliko je potrošača „iza“ jednog brojila, njih ne zanima. Nas je petoro što znači da je svako od nas pojedinačno potrošio po 780 kilovat-sati, ali, nažalost, svako od nas nema svoje brojilo, pa smo u vladinoj statistici prikazani kao jedan veliki potrošač koji neumereno troši struju, umesto pet vrlo umerenih potrošača. Postojećim tarifnim sistemom smo prvo diskriminisani, a zatim i opljačkani.