Šta je pisao J. Dulović

Dragi stariji kolega Vasiću,

Da ste pažljivo čitali tekst objavljen u „Danasu“, videli biste da ne sporim hrabrost gospodina Jovana Dulovića da se u Hagu pojavi kao svedok na suđenju Slobodanu Miloševiću, kao ni činjenicu da je izneo ozbiljne optužbe na njegov račun. Takođe, nije sporno ni da je, kako smatrate, stavio glavu u torbu. Međutim, ja sam se u tekstu bavio nečim što predstavlja sindrom „postmiloševićeve veš-mašine“. Nešto à la pljuvanje Željka Mitrovića po narodnjacima, ruženje državne televizije Milorada Vučelića, karanje Mire Marković od strane Baneta Ivkovića.

Tužno je zato da jedan list (da ne koristim izraze „Vremena“: „glupo i zlonamerno“) s takvom reputacijom (a ništa nije večno, očigledno!) pribegne ovakvom uništavanju uspomena na bližu novinarsku istoriju, koju u ovom slučaju računam od dolaska Miloševića na vlast, a koju biste Vi, dragi kolega, selektivno izbrisali gumicom, zarad očuvanja dostojanstva i rejtinga lista u kojem radite. Ali, srećom, dokumentacija još nije ukinuta u srpskom novinarstvu, iako je Vi, poštovani kolega Vasiću, sve ređe koristite, te zato krenimo redom…

Najpre, gospodin Dulović radio je tokom 1991. godine u „Politici ekspres“ i bio je, između ostalog, izveštač sa vukovarskog ratišta. Jedan od čelnih ljudi te novine bio je Slobodan Jovanović. Nadam se da ne treba podsećati ni ko je on niti šta su te novine predstavljale za Miloševićev režim u trenucima kada je država samo „branila svoje teritorije“.

Kao izveštač „Politike ekspres“, gospodin Dulović je u novembru 1991. godine boravio, dakle, u Vukovaru, te je tako u tekstu od 18. 11. (naslov: „Uzmite po šest bombi“) veličajući jednu od akcija srpskih snaga i dokumentujući hrabrost tih ljudi, između ostalog, napisao: „… Sve iskusni borci okaljeni u najtežim i najopasnijim uličnim borbama. Vojni udžbenici za taj vid borbi navode podatak da se u njima najviše gine. Ipak, svi bi hteli u današnju bitku…“

U istoj toj, dirljivoj, reportaži on dalje navodi: „… Stanko Vujanović, komandir prve čete TO Vukovara, za koga kažu da ne zna za strah, sa svojom grupom čistača napreduje probijajući otvore na zidovima tek toliko da borci mogu da se provuku i napadnu nova uporišta…“

„Sad ću da pobijem ta govna!“, citira gospodin Dulović potporučnika Branka Filipovića, a onda opisuje dalje: „… Plamen i serija eksplozija od kojih se okolni zidovi ruše, a crepovi uz prasak sručuju sa krova…“

Morate priznati da sve vrca od pravednog srpskog besa, kao u govorima gospodina Šešelja iz onog vremena.

U tekstu u „Politici ekspres“, od 4. 11. 1991. godine (naslov „Ulice u plamenu“), gospodin Dulović, između ostalog, želeći, valjda, da pokaže da naše srce kuca kao jedno, te da su i poluinvalidi spremni da se žrtvuju za otadžbinu, navodi: „…Dejan Marković nije služio vojsku jer je bio oslobođen vojne obaveze, a na front je došao pre sedam dana…“

Na istoj toj orkestriranoj strani „Politike ekspres“ dominiraju naslovi „Nemaju drugu otadžbinu“ i „Čelična disciplina“, a krasi je i pismo Vuka Obradovića, poslato u ime Saveznog sekretara za odbranu, kojim čestita dan Gardijsko-motorizovanoj brigadi čiji ga borci, veli, slave „boreći se protiv ustaško-fašističkog zla“.

Dana 16. 11. iste godine, u tekstu pod naslovom „Najzad svetlost“, gospodin Dulović opisuje kako su jedinice JNA oslobodile iz vukovarskih podruma 118 civila. Tu je i jedna topla ljudska priča koju bi gospodin Dulović lako mogao da pročita i pred Haškim tribunalom, ako ga ne bude mrzelo da se pojavi kao svedok odbrane na procesu protiv tadašnjeg majora Šljivančanina…

„…’Ovo dete odmah vozite u bolnicu u Negosavce’, naređuje major Veselin Šljivančanin, pokazujući vozaču hitne pomoći na ranjenu Vlatku (dete pronađeno u podrumu, prim. I.N.). Neka joj ukažu pomoć i daju lekove.’

Nešto kasnije Vlatkina majka Verica usplahireno traži svoju kći u mnoštvu ljudi. ‘Ne bojte se, u bolnici je’, umiruje je major Šljivančanin i shvata da mu uplašena žena ne veruje. Ko zna šta su joj, kao Hrvatici, pričali o surovosti vojnika JNA. ‘Uđite u moj auto, odvešću vas do bolnice da vidite dete i uverite se da je sve u redu.’

Oboje ulaze u vozilo. U međuvremenu su lekari Vlatki očistili ranu, nije opasna. Majka grli ćerku. Major Šljivančanin stoji pored njih. ‘Kad god vam nešto bude potrebno, potražite me, pomoći ću vam. Samo pitajte za Šljivančanina. A sad moram da idem’, saopštava major i odlazi. Prate ga pogledi majke i ćerke puni zahvalnosti…“ Naravno, ne treba biti previše sitničav pa reći da ovde fali nešto. Recimo, scena kako Vrhovni komandant nagrađuje majora Šljivančanina ordenom Svetog Save, drugog reda… Zašto da ne?

Ovo što sam nasumce naveo iz znamenitih ratnih izveštaja gospodina Dulovića, nikako ne znači da je netačno sve što je on čuo od ratnika na frontu i ponovio pred Haškim tribunalom. Ostaje, međutim, pitanje da li bi ti isti ljudi to isto ispričali gospodinu Duloviću da je on bio ratni izveštač „Vremena“?

Zato se, dragi kolega Vasiću, opredelite šta želite da branite: list u kojem radite ili ratnog izveštača „Politike ekspres“, koji se u međuvremenu preselio u „Vreme“? Oboje ne ide.

Želim Vam mnogo uspeha u hrabroj borbi protiv novinarskog karijerizma i pozdravljam Vas s poštovanjem,