Sopstveni prst, sopstveno oko

S koje god strane da se razmotri, reagovanje i ispravka Labusovog savetnika za medije na „neistinu o slučaju Erikson“ spada u domen „bolje da su ćutali“. Ako se, na primer, pročita cela rečenica teksta u kojoj je i „ispravljeni deo“, vidi se da je tu i afera „Knjaz Miloš“. To je onaj „slučaj“ u kojem su neki nekima išli u posetu kući, a da li su nosili i torbe u kesama, ne zna se, jer policija nije upadala. Ali se zna da su onda neki vikali na Štimca od Hartija za vrednosti, toliko da je završio u bolnici. Kako god, očigledno je da za taj „slučaj“ Labusov medijski štab ne osporava da nije imao adekvatan sudski završetak. Štaviše – jasno je da se slažu sa izrečenom tvrdnjom, čim je ne ispravljaju niti na nju stavljaju primedbe.

Drugi ugao posmatranja mogao bi biti – šta je to sudski epilog? Kao deo izvršne vlasti (i to ovdašnje, koja pokazuje da joj je sve što nije pod njenom šapom i kontrolom, mrsko i neprijateljsko; pogotovo ako je to nezavisna sudska vlast ili samostalna zakonodavna vlast), naravno da ne prepoznaju da je tužilaštvo deo njihove, izvršne vlasti, dok je sud i sudska vlast nešto drugo. Stoga i mogu, iz tog svog ugla, da kažu da je time što tužilaštvo nije podiglo optužnicu afera dobila „sudski epilog“. Neka sačekaju da oni sami padnu u nemilost ostatka vlasti, i da počnu da im smetaju, pa onda može da se prihvati da kada tužilaštvo ne podigne optužnicu, ničega zaista nije ni bilo.