Smisao života

Činjenica da se oko 200.000 još nerođene dece ubije godišnje, svedoči o moralnoj posrnulosti našeg „hrišćanskog“ naroda i gubljenju osećaja za drugog čoveka. Kada čovek ne zna ili zaboravi smisao svog života (a to za hrišćanina pravoslavnog treba da bude sticanje Duha Svetog kroz najprisnije sjedinjenje sa Hristom u Crkvi), tada se njegova sloboda izražava parolom „radi šta hoćeš i nikom ne polaži računa“. Iz tako shvaćene slobode proističu mnogi problemi za samog čoveka, a takođe i za ljude oko nas koji tako shvatamo slobodu. Takva sloboda guši i spaljuje savest čovekovu i tada se život ljudski svodi na životinjski instikt i nagon, gde se degradira bogolikost čovečja.

Kao veroučitelj pravoslavne verske nastave apelujem na našu javnost da na bilo koji način (tribinama, simposionima, intervjuima sa profesorima Bogoslovskog fakulteta) okupi ljude iz različitih profila (iz medicine, psihologije, sociologije i teologije) kako bi dali svoj doprinos u rešavanju ovog problema. Pošto se mnogi naši Srbi i Srpkinje izjašnjavaju kao verujući ljudi, trebali bi se zapitati da li se mogu raditi takve stvari koje nisu dostojne imena hrišćanskog. Lično smatram da rešenje ovog problema leži u tome da se naš čovek vrati autentičnom liturgijskom hrišćanskom životu, gde probuđen za duhovni život, može u svetlosti Hristovih reči da sagleda smisao svog života. Takođe smatram da je možda jedna od najvećih „bolesti “ i slabosti savremenog čoveka – gubljenje smisla i cilja života.