Skupljanje lišća

U prošlom broju „Vremena“ (6. novembar 2008), u rubrici „Pošta“, u tekstu „Istina o plagijatu“, mr Radina Vučetić ponovo provlači tezu da sam u svom tekstu „Najveći grešnik prestonice“ („Vreme“ od 9. oktobra 2008) više puta koristila njenu interpretaciju događaja vezanih za otkrivanje Meštrovićevog Pobednika na Kalemegdanu (1928). U svom drugom obraćanju čitaocima „Vremena“ mr Vučetić ponovo prelazi preko činjenice da sam u svom tekstu uredno navela njeno puno ime i prezime kao autora rečenice koja se može smatrati intelektualnom svojinom, s obzirom na to da je ona plod ličnog stava istoričara po određenom pitanju. U vezi s tekstom mr Vučetić moja obaveza je time u potpunosti ispunjena, jer je moj ostali tekst (kao i njen) baziran na tekstovima objavljenim u „Politici“ i „Pravdi“ 1927/1928. godine.

Ponavljam da je mr Vučetić u svom tekstu navela 54 izvora, od čega je pomenute novine citirala čak 33 puta (ja to činim pet puta) i nema govora o krađi intelektualne svojine o kojoj ona govori. Korišćenje istog izvora neminovno vodi do sličnosti u tekstu, o čemu mr Vučetić ne piše, već uporno tvrdi da je i taj deo njenog teksta samo njena intelektualna svojina. Ona navodi i primere sličnosti naših tekstova, ali ne navodi da je ona svoj tekst izvela kao kompilaciju tekstova iz pomenutih novina i literature.

Primer 1. R. Vučetić: „Odmah po početku radova, krenule su ‘čaršijske priče’ i javne rasprave po novinama: zašto je figura naga i sme li to da bude, da li se može zamisliti Pobednik bez opanaka i šajkače, da li je umetnost Ivana Meštrovića dostojna prestonice Beograda i da li je Meštrović uopšte umetnik?“

„Politika“: „…stvorena je polemika“ (20. 5. 1927, str. 6), „zašto je nag“ (21. 5. 1927, str. 4), „zašto nema opanaka i šajkače“ (21. 5. 1927, str. 4), „pita se da li je Meštrović umetnik“ (20. 5. 1927, str. 6). Dakle, sve ključne reči iz prethodne rečenice preuzete su iz „Politike“.

Primer 2. R Vučetić: „…književnik, vrlo nezadovoljan svojim statusom, pošto je u književnosti bio osporavan, poznat po pokušajima da stvori posebne estetske teorije, kao i po svojim oštrim napadima na Isidoru Sekulić, Ivana Meštrovića, Bogdana Popovića i Jovana Skerlića“.

Milan Jovanović Stojimirović u knjizi Siluete starog Beograda: „…književnik kao i on, … , ali vrlo nezadovoljan zbog toga što je u književnosti bio osporavan, … , poznat po svojim pokušajima da stvori svoje, posebne estetske teorije, kao i po svojim oštrim napadima na Isidoru Sekulić, Ivana Meštrovića, Bogdana Popovića i Skerlića“. Pa ovo je skoro identično!

I tako dalje i tako dalje. Dakle, mr Vučetić je kompilacijom tuđih tekstova došla do većeg dela sadržaja svog teksta, što je dozvoljeno, ali za taj deo ne može da polaže pravo na intelektualnu svojinu (o ovome se uči na prvoj godina studija istorije).

Zaključujući polemiku, svesna sam da je naknadni odgovor isto što i vraćanje svakog lista na svoje mesto, nakon što je drvo neko neodgovorno zatresao.