Širom zatvorenih očiju

Svaki put kad bih zaokruživala neku drugu opciju na izborima, snažno bih se fokusirala i mrmljala neku od proverenih mantri, ali (avaj!) bezuspešno. I sve tako do 24. septembra, kad mi se posrećilo. No, ne lezi vraže, moja boljka ni tada ne prođe. Pri samom pomenu njihovih imena u meni bi se rasplamsavao neobičan bes. Gotovo je, mislila sam, potpuno sam luda. Počela sam da se sklanjam od ljudi i idem ulicom pognute glave.

I sve tako dok Mirjana Marković nije rešila da se ispovedi. Bila sam šokirana – ONA NIŠTA NIJE ZNALA!!! ONA NIJE KRIVA!!! Nisam mogla sebi da dođem. Ne samo što nije kriva za sva ona zlodela, već je i ovako, rekla bih, jedna sasvim fina gospođa, zalaže se za prave moralne vradnosti. To je, na koncu, i najvažnije. A zašto da joj ne verujem kad kaže da ni njen muž nije kriv, pošto je rekla da je borac, između ostalog, i za istinu. Pa zar bi jedan takav borac lagao!

Preplavio me je cunami sreće i olakšanja. Mojim mukama je došao kraj. Doduše, sad me muči osećaj krivice zato što sam krivila nevine ljude. Htela bih da se izvinim Mirjani i Slobi, toliko sam se ogrešila o njih, i ne samo ja.

Mislim da bih se u potpunosti iskupila tako što ću da predložim da im se, u ime svih nepravdi i neprijatnosti, isplati izvesna materijalna odšteta. Evo, ja se odričem KOMPLETNOG dečjeg dodatka moje bebe, a i moj deda će sigurno priložiti svoju penziju čim mu ispričam u kakvoj smo zabludi bili. Sigurna sam da će OVAKO izdašna odšteta biti primerena i dovoljna.