Sazrela potreba društva

Dvomesečna polemika na stranicama nedeljnika „Vreme“, u rubrici „Pošta“, a zatim „Reagovanja“, potvrđuje pravilo da svaka sazrela potreba društva uvek nađe i povod i način da se izrazi. Sasvim je nevažno kako učesnici u ovoj polemici vide jedni druge, kako se etiketiraju. To je, da kažemo, stvar stila. Ali, za razliku od Stojana Cerovića (broj 608), nisam sigurna „da se na kraju ove polemike neće znati o čemu se radilo“.

Glavni urednik „Vremena“ smatra da je u polemici reč „o jednoj od najvažnijih tema srpskog društva“ (br. 613). Prethodno, Srđa Popović je tu temu precizirao: „zločini počinjeni nad nevinim ljudima“ (broj 609), koje je označio kao „pitanje svih pitanja ove zemlje“ (broj 673).

Zločini počinjeni u poslednjim ratovima u Jugoslaviji, kao i svi slični zločini, imaju više dimenzija: moralnu, pravnu, istorijsku, filozofsku. O jednom takvom fenomenu teško je, razume se, voditi polemiku na stranicama bilo kog lista, čak i kad bi je on sa svojih poslednjih stranica prebacio na prve i središne stranice. Istina o zločinima je pitanje čitavih nauka. Ali, mediji najšire dopiru i najbrže utiču. Otuda je njihova uloga nezamenljiva u uspostavljanju redosleda. Neposredno, to je sankcionisanje zločina, odnosno saradnja države sa Međunarodnim sudom u Hagu. Dugoročno, to je osvetljavanje one nacionalne ideologije i politike koje su vodile u zločin.

Zločin je, ipak, teška mora za Srbiju. Otuda i potreba za analogijom. Tako se može razumeti i veliki napor B92 da objavi nemačke autore. Primer je poučan: iluzija je da se ispod prošlosti može podvući crta. Nemci su ćutali sve do 1960. godine. A zatim su usledili: „svađa istoričara“, koja je postavila pitanje o odnosu prema tradiciji; Gelghagen sa knjigom Hitlerovi dobrovoljni dželati; Filkenštajn sa knjigom Holokaust industrija; Velzar debata… To je uvek preispitivanje. Ili, kako bi rekao jedan od vodećih nemačkih istoričara Jirgen Koka, onaj stalni oprez „da se može ponovo kliznuti u varvarstvo“. Prema Koki, sećanje na nacističke zločine „može delovati mobilizatorski; a takvo sećanje može biti temelj demokratskog identiteta“ (citat prema Todor Kuljić, Prevladavanje prošlosti – u štampi).

O ovom poslednjem jeste danas u Srbiji reč. Promene 5. oktobra 2000. godine za jedne su značile podvlačenje crte ispod neposredne prošlosti. Za druge – prihvatanje konsekvenci te prošlosti i početak njenog preispitivanja – u ime demokratskog identiteta.

Stanovište o deetnifikovanju zločina svodi srpski identitet na ideologiju organskog shvatanja nacije kao jedne ličnosti i njoj odgovarajućeg koncepta države kao etničke države. Preseljenje, razmena stanovništva, etničko čišćenje, ubijanje drugog sa stanovišta ove ideologije i nije zločin. To je, što bi rekao Slobodan Jovanović parafrazirajući Napoleona I o Robespjeru, ubijanje s rezonom (Milan Jovanović-Stojimirović „Dnevnik“ 1936-1945, Novi Sad, 2000).

Identifikovanje države sa „kućom“, elite sa „domaćinom“, stanovništva sa „bićem“ nije prevladana ideologija (videti studiju Olivere Milosavljević U tradiciji nacionalizma ili stereotipi srpskih intelektualaca XX veka o nama i drugima, Beograd, 2002) Većina kandidata za predsednika Srbije nudila je u predizbornoj kampanji upravo ovu ideologiju kao sadržaj „moderne države“. U isto vreme, istraživači javnog mnjenja sugerisali su kandidatima da u kampanji ne pominju ratne zločine ni Međunarodni sud u Hagu, ni saradnju sa kojim državu ne obavezuje samo međunarodno pravo nego i zakon koji je sama donela. Ako je kritički odnos prema ovoj poziciji radikalizam, suprotno njemu je – šta?