Sadržaji duše

Da izvinete na izrazu TRGA nema. Da izvinete na izrazu PARKA nema. Da izvinete na izrazu PORTE nema (ko zatvori vrata).

Letos sam se prošetao do Svetosavskog platoa (guvna) kako smo ga mi Čuburci uvek zvali i nisam ga našao, da bude grđe šetao sam se sa strane, od bivše kafane „Vltava“ (Orač sada), nešto da me mine deo rane mladosti a nešto da se poklonim duhovnoj mladosti, u crkvi Svetog Save. Sećanja su me prevarila, pitomina kraja je sa nekom megalomanijom i nekom nasilnošću skorojevićkom nestala, ta pitomina vizure i doživljaja ničim nadograđena. Ne znam kako će zapravo izgledati taj PROSTOR, i sama organizacija celog prostora „vrha brega“, jer tu Trga ili ne daj bože pjacete jednostavno nema, sve pitomine okolnih ulica će biti narušene nekom nasilnošću izgleda svojstvenom samo nama i našima, njima i njihovima. Kada ste i sentimentalno vezani za neke od razvalina starog hrama, i sjajne stubove koji su nekada zjapili uvis, i bili oplođeni iskustvom početaka života, onda shvatite da se iz semena rađaju neka druga deca, tuđa božemeprosti. Iako je nekad tu bio i cirkus i neke tarabe i prodavnice slasnih banana, i ta mala i nekako skrajnuto prirodno mala crkvica i njezini popovi što su nama deci, momcima i mladićima, nešto mrmljali oko Božića, a manje oko Nove godine, sve mi se čini da je taj, iako siromašniji sadržaj, imao neku prirodnost koju ovi ne znadoše nadograditi.

Neka hram ne bude naj-veći, neka ne bude naj-lepši, neka ne bude naj-bogatiji… neka bude NAJ-duhovniji kao i sve ostalo oko njega, a samo za ljude. Mitinzi nam ne trebaju i ove što imadosmo neka polako i neumitno prođu već jednom. Zar je teško napraviti Hram, Dom, malo dvorište i malo vode da se pokvasi grlo i putnika namernika i šetača i duha i vere gladnih i žednih, pjacu, trg, igralište, ljupke spomenike estetske vrednosti, male dušaste sadržaje sa malim i lepim ljudima, slobodnim da se i zavole i da ne omrznu jedni druge, da se popovi i sveštenici razvesele kad ih vide i u hramu i okolo njega, a o masi neka ne odlučuju kantari istorijski i politički, nego mera i ukus.

Što reče Žika Pavlović – nije Beograd dobio ime Beli po belini izgleda nego po južnoći (čitaj ružnoći), a bogami, tako i izgleda. Uzdravlje. Ko pita ne skita, ko ne reče uteče.