Rikverc istorija

Da li je zaista sporno kako je Srbija postala republika?

Postala je kao i sve druge republike: revolucionarnim nasiljem. Reč „nasilje“, naravno, loše zvuči, pogotovo kad asocira na oca pijanduru koji tuče ženu i decu, na siledžiju koji vam prodaje ciglu u podzemnom prolazu, na policajca koji vam na testise prislanja elektrode da bi izvukao neko priznanje… Ali nasilje je, nažalost, jedan od stubova svake političke organizovanosti. S tim što je državno nasilje jedino zakonito.

Pozivanje na zakonitost, legalizam, referendum, naprotiv, vrlo lepo zvuči. Ima li ičeg boljeg, pravednijeg, od narodne volje? Nema, pod uslovom da narod prethodno ne bude izmanipulisan propagandom, i, naročito, da ne bude gladan. Kad je gladan, kad su mu deca gladna, kad je ponižen, surovo eksploatisan, onda veruje svakom objašnjenju svoje bede: krivi su Jevreji, komunisti, homoseksualci, Srbi, intelektualci, Hrvati, Turci, kriva je republika, bez kralja ne valja… E, kad se u takvim okolnostima organizuje neki od poznatih i legalnih, demokratskih izraza narodne volje, dobijemo demokratski izabranog Adolfa, Franju, Slobu, Aliju, ili – bucmastog gospodina koji sebe naziva naslednikom nepostojećeg prestola i koji bi da na glavu stavi onaj skupi muzejski eksponat, krunu, i tako ozvaniči srpski koncept „rikverc-istorije“.

Legalitet (zakonitost) jedna je od najvrednijih tekovina civilizacije, ali on funkcioniše samo dok su društveni odnosi u stabilnoj ravnoteži. Kad se ta ravnoteža ozbiljno poremeti i dovede kritični deo stanovništva u situaciju beznađa, na scenu stupa legitimitet, odnosno moralna opravdanost kršenja etabliranog legaliteta, uključujući i rušenje državnog monopola nasilja. Tako nastaju revolucije iz kojih nastaju novi legaliteti i traju dok se ravnoteža društvenih odnosa ponovo ne poremeti…

Dakle, Srbija je postala republika na isti način na koji su to postale i Francuska, Nemačka, Grčka, SAD i sve druge republike – legitimnim revolucionarnim nasiljem koje je stvorilo novi legalitet.

Ljubitelji monarhije mogu da postave pitanje: a šta fali Ujedinjenom Kraljevstvu, Holandiji, Belgiji, Švedskoj? Odgovor je: ništa im ne fali, naprotiv, ali njihovo blagostanje se ne duguje njihovim milenijumskim dinastijama koje nemaju u stvarnosti nikakvu vlast. Njihove kraljice i kraljevi su samo skupi živi istorijski spomenici, simboli državnog kontinuiteta (koji Srbija nema) i najviše – deo nacionalnog folklora. Sve su to de facto republike gde se monarh ne pita ni za šta. Mi u tu svrhu imamo Guču, mnogo veseliji simbol našeg nacionalnog identiteta.

Lošeg predsednika republike čekaju izbori posle kojih će mesto prepustiti drugom izabraniku narodne volje. Loš monarh se može smeniti samo nasiljem. A ne postoji nikakva biološka niti kulturološka garancija nasleđivanja stvarnih ili mitskih kvaliteta predaka na šta se oslanjaju sve nasledne monarhije. Jedna francuska poslovica kaže: „U deci genija priroda se odmara“.

Za razliku od starih evropskih dinastija čiji se predstavnici zadovoljavaju svojom simboličnom ulogom, naši monarsi su uvek želeli da efektivno vladaju. Tako pamtimo dedu sadašnjeg pretendenta na srpsku krunu po tome što je ukinuo Ustav, zabranio političke stranke, „da bi uklonio i poslednju prepreku između sebe i svog naroda“. Pre referenduma bi valjalo podsetiti narod i na takve pojedinosti.