Rešenje – zakon o sukobu interesa

Ministarstvo finansija je pripremilo, kažu, Nacrt zakona o sprečavanju konflikta javnog i privatnog interesa. Sada se u javnosti nagađa o tome kada bi zakon mogao biti usvojen i da li je realno očekivati da se skupi dovoljno političke volje da se ovakva vrsta zakonodavnog samonadzora vlasti dogodi u Srbiji. Sistemski posmatrano, reč je o najvažnijem zakonu u sferi borbe protiv korupcije, važnijem čak i od zakona o borbi protiv organizovanog kriminala i finansiranju političkih stranaka.

Specifičnost ovog zakona je da on treba da odredi koje su funkcije nespojive i kada neko ne može biti na javnom položaju ukoliko ima interese koji ugrožavaju integritet njegovog obavljanja javne funkcije. Drugim rečima, to je zakon koji bi samim definisanjem konflikta interesa i njegovom inkriminacijom delovao kao regulativni mehanizam, jer bi njegovo eventualno neprimenjivanje od strane državnih organa bilo sasvim vidljivo javnosti, i uklanjanje problema koji se njime definišu bi manje zavisilo od diskrecije državnih činovnika.

Reč je o tome da, kada se radi o Krivičnom zakonu, ili nekim drugim zakonima visokog profila, oni mogu biti sjajni kao zakonski tekst, a da opet ne proizvedu baš nikakvu promenu u stvarnosti, jer je njihova primena vezana za diskreciju državnih službenika, recimo državnog tužioca. Ako javni tužilac neće da pokrene neki postupak i podnese sudu zahtev za pokretanje istrage, delo ostaje neprocesuirano, iako ga zakon inkriminiše. To je osnovno ograničenje koncepta reformi koji se orijentiše na, pre svega, zakonodavnu reformu, jer se zanemaruje mnogo šire i kompleksnije polje primene zakona, koje je uvek bilo najslabija karika upravljanja na ovim prostorima.

Zakon o konfliktu interesa bi trebalo da specifikuje situacije u kojima nije dobro, ili nije dozvoljeno, zavisno od zakonske orijentacije i formulacije, da neko lice obavlja javnu funkciju s obzirom na svoje druge, privatne ili javne, interese. Tada, ukoliko nadležni državni organi ne pozovu takvo lice da podnese ostavku, ili ga ne smene, ili ne pokrenu istragu protiv njega ukoliko je počinilo neki teži prestup, javnost može sasvim jasno videti o kome se radi, koja je vrsta konflikta interesa, prema zakonskoj karakterizaciji u pitanju, i može, preko medija, vršiti pritisak da se to lice skloni sa javne funkcije. Drugim rečima, zakon o konfliktu interesa javnosti bi dao municiju da „nišani“ na one koji zloupotrebljavaju svoje partijske, privatne i druge „veze“ i privilegije, i koji upravljaju državnim službama tamo gde ne bi smeli ili ne bi trebalo to da čine. Upravo zato ima toliko otpora efikasnom usvajanju zakona o konfliktu interesa.

U Srbiji danas ima na hiljade javnih službenika u konfliktu interesa. Ta armija sitnih profitera uključuje one koji imaju privatne firme koje se bave istom delatnošću kao javna preduzeća ili službe koje oni vode, one koji su istovremeno konsultanti za različita ministarstva i državne službe, članovi upravnih odbora javnih preduzeća i institucija, funkcioneri političkih stranaka na vlasti, neformalni „Ždanovi“, kako ih narod popularno zove, kadrovske politike u pojedinim resorima, iako tu nemaju nikakve formalne funkcije, i funkcioneri različitih vladinih i nevladinih organizacija i službi, koji se predstavljaju kao „nezavisni eksperti“. U istu armiju spadaju i takozvani gerijatrijski aktivisti, penzioneri na neformalnim funkcijama u javnim službama, koji uprkos poznim godinama i zakonskim ograničenjima, srećno upravljanju našim putem u budućnost i nove metodologije rada i života u svim segmentima, a sve uredno primajući plate i honorare. To je cela jedna armija ljudi kojima jednostavno ne može biti u interesu da se donese zakon o konfliktu interesa, i koji će upotrebiti sve svoje veze, a njih nije malo, da onemoguće Ministarstvo finansija i Vladu da ovaj zakon usvoje.

U stvari, kada se pogleda kulturno nasleđe perioda komunizma i postkomunizma, postaje prilično jasno da je mnogo više konflikata interesa u takozvanim „nezavisnim“ krugovima, u stvari krugovima koji su se, kad se pogleda unazad, uvek, nekako, vidi čuda, lepo snalazili i pod Titovim, i pod Miloševićevim režimom, sve predstavljajući se kao nekakvi „disidenti“, a za to vreme uredno primajući državne plate, radeći na zaostalim i istrulelim akademskim ustanovama, i uživajući nekakav lažni društveni akademski status i privilegije, nego među vladinim službenicima.

Najnoviji skandal i sukob između G17 plus i Vlade Srbije otkrio je jednu moguću morfologiju korupcije, ukoliko je reč o korupciji. To je klasičan oblik korupcije, ukoliko se o njoj radi, kakav je prisutan u mnogim vladama i strukturama širom sveta. On nije nikakvo iznenađenje, niti su sume o kojima se govori takve da bi predstavljale udar na državu i nacionalnu ekonomiju. To je samo metak koji je G17 plus upotrebila za pokušaj smenjivanja Vlade Srbije, a taj metak je samo poslednji u šaržeru koji su, od smrti Zorana Đinđića, ispalili razni strelci, počev od različitih američkih aktera na fonu diskusije oko potpisivanja bilateralnog ugovora sa SAD o neizručivanju američkih državljana, privatizacije elektronskih medija, smene državnih činovnika, preko jednog od lokalnih šefova Međunarodne krizne grupe koji je, povodom neprodužavanja njegove vize za Srbiju, optužio sve stranke u Srbiji „osim GSS i G17 plus“ da su kriminalci, pa do najnovijeg pokušaja kriminalizacije čitave Vlade.

Dakle, nije suština konflikta interesa u Vladi, kao što sugeriše kampanja za obaranje Vlade koja traje već izvesno vreme. Nesumnjivo i u Vladi ima sumnjivih ljudi, ali je mnogo više sumnjivih ljudi oko vlade, i u kuloarima javnih preduzeća i ustanova. Ima mnogo „pritajenih aktera“ iz raznoraznih ideoloških odreda i jedinica, počev od zaostalih SNP kadrova, do mešetara koji se ne gade ni jednog političkog partnerstva, samo da ne moraju da proveravaju svoj kredibilitet na izborima.

Zato treba shvatiti da ključnu ulogu u borbi protiv korupcije, pre svega u sferi konflikta interesa, u Srbiji imaju mediji. Dobro obučeni, ozbiljni mediji, koji će se, kao njihove kolege u Hrvatskoj, baviti istraživačkim novinarstvom, i koji će hrabro plasirati dobro proverene i profesionalno formulisane informacije o društvenim problemima, uključujući konflikt interesa. Ministarstvo finansija je nedavno održalo seminar za medije u sferi borbe protiv korupcije. Nažalost, organizacija tog seminara bila je ograničena na strane dopisnike u Srbiji i izostala je ozbiljnija šira kampanja i uključivanje stručnjaka u jedan sistemski proces obuke novinara. Ipak, reč je o signalima koji dolaze iz ovog ministarstva koje treba svakako pozitivno shvatiti i podržati ministra i ostale zaposlene u ministarstvu u krajnje nezavidnoj kampanji da se građanima Srbije konačno stavi na raspolaganje jedno dragoceno oružje: zakonska specifikacija koja kaže da konflikt interesa, iako sam po sebi nije ni prekršaj ni krivično delo, nije prihvatljiv model upravljanja, i da oni koji se, po tačno definisanim kriterijumima u Zakonu, nalaze u konfliktu interesa, treba iz tog konflikta da izađu. Napuštanjem funkcije ili napuštanjem privatnog interesa. Jednostavno. Kratko. Ni na koji način preteće. Bez ikakvog uvođenja perspektive kažnjavanja, obračunavanja, ili bilo kakve represije. A ipak, blago kako jeste, efikasno, jer je — javno.