Rešenja, a ne projekti

Kada god pročitam ovakve ili slične tekstove o raku, pa ustanovim da su to „projekti realizovani uz podršku Ministarstva zdravlja“, ja pošizim. Ne zato što su tekstovi loši, šturi, štetni, nerazumljivi, nepotrebni – jer oni to nisu – već zato što se vrlo retko piše o nečemu što je onom ko je „zaradio“ rak – najvažnije. O nasilnim pauzama u lečenju. O lečenju lekovima kojih čas ima, čas nema; o zračenju aparatima kojih ima, ali malo, pa čas rade, čas ne…

U većini onkoloških odeljenja pacijenti koji su počeli da primaju konzilijumom propisane citostatike, već mesec dana ne primaju nikakvu terapiju jer tih citostatika trenutno nema. Na poziv za zračenje, a svi tvrde da sa zračenjem treba početi što pre – čeka se od pet do devet meseci.

Problem nije nov, traje, koliko ja znam, bar desetak godina.

Žarko iščekujem: ne „Projekat realizovan uz podršku Ministarstva zdravlja“; ne odgovor na pitanje kada će se ti problemi rešiti, već rešenje tih problema.