Recept za ništa

„Vezivanje računa za struju i pretplate obrazlaže se pretpostavkom da ko ima struju sigurno ima bar radio-aparat, ako ne i televizor, te da je u mogućnosti da program prima, bez obzira na to da li ga sluša/gleda ili ne.“

Moram skromno da priznam da mi je bilo potrebno dosta vremena da u potpunosti shvatim bezgraničnu genijalnost ove mudrosti. Ako se predlagači zakona dosete da ovu iznad svega logičnu teoriju dovedu do kraja, svi naši problemi biće rešeni. Na primer, svi ponosni nosioci vozačke dozvole imaju plaćati pretplatu na „jugo“, tvorevinu koja je u prošlom milenijumu izdaleka podsećala na prevozno sredstvo, vozili ga ili ne. Eto spasa za posrnuli nam gigant auto-industrije. Ili projekat javnog servisa, a od nacionalnog značaja, u vidu javnih kuća u organizaciji države, gde bi svi oni sa funkcionalnim reproduktivnim organima i zdravim seksualnim nagonom plaćali pretplatu na prostitutke, koristili njihove usluge ili ne. Ovo bi posredno dovelo i do smanjenja nezaposlenosti jer bi mnogi dobrovoljno pohitali da rade u nacionalnim bordelima, a ako se to i ne desi, nadležni ministar uvek može uvesti radnu snagu iz prijateljske nam Kine.

Ali ozbiljno, što se RTS-a tiče, ne vidim kako će sama pretplata dovesti do transformacije u javni radiodifuzni servis sa programom izbalansiranog sadržaja, ma kako to dobro zvučalo, isto kao što ni SCG neće postati realna država ma koliko poslanici sebi budu povećavali plate, jer jednostavno za tim stvarima ne postoji ni želja, ni volja, a verovatno ni stvarna potreba. Javni radiodifuzni servis će, poput brzih pruga Srbije, postati još jedna bajka za 300 din. mesečno. Hvala, ali ne iz mog džepa.