Put ka ozdravljenju

Za Muharema Bazdulja sam prvi put čuo pre nekih četiri-pet godina, kada sam se u časopisu „Pop-Cult“ susreo sa njegovom pričom o sarajevskom gluvarenju, u kojoj je na melanholično springstinovski način opisao trenutke druženja i cirkanja, dok su njemu i njegovim bližnjima na glavu padale bombe koje je na Sarajlije slao epski pesnik i notorni alkos Radovan Karadžić sa Ratkom Mladićem, a uz nesebičnu pomoć ostalih nitkova i bitangi. No, to je neka druga priča koja će kad-tad dobiti svoj epilog. Elem, okrenuo bih se poetici Bazduljeve proze u kojoj sam prepoznao iskrenost emocije i osećaj generacijske pripadnosti (rođeni polovinom sedamdesetih). Odrastanje na sistemu vrednosti koji više ništa i nikome ne znači, i sama ta spoznaja deluje na čoveka deprimirajuće. Bazdulj je svestan prolaznosti i pomerenosti svega što je našoj generaciji značilo (i još uvek znači) i sa gorčinom spoznaje konstatuje navedene promenljivosti. Diskretnim provlačenjem pop mitologije kroz svoje priče i klasičnim pristupom pripovedanja kupio me je za sva vremena i moram priznati da sam srećan što se bosanski i hrvatski pisci ponovo čitaju u Srbiji. To je put ka ozdravljenju.