Psi i sloboda

Nisam se nikada bavila ovim problemom, i nisam upoznata sa tim da postoje neke studije o tome, ali ovako, na prvi pogled, iznela bih neka svoja razmišljanja na osnovu članka „Džukac“.

Kao prvo, predložila bih korišćenje „narodnog“ jezika u člancima. Ovako se stiče utisak da je autor (kao i estradna umetnica Vendi) „potkovan“ Vujaklijom. Moram priznati da sam, iako antropolog, imala poteškoća u razumevanju onoga šta je pisac hteo da kaže. Stručni termini ipak treba da budu rezervisani za stručnu literaturu.

Kao drugo, ne bih se u potpunosti složila sa navedenim tvrdnjama, jer je ideja, iako donekle ispravna, ipak suviše opšta i ne uzima u obzir grupe. Autor se u ovom članku bavio isključivo ljubiteljima rasnih pasa. To svakako nisu jedini vlasnici kućnih ljubimaca. Dakle, ako krenemo od najopštije podele, imamo „ljubitelje životinja“ i „odgajivače“ (osobe kojima su životinje zanimanje/izvor prihoda). U okviru ljubitelja životinja kao širokog pojma imamo one koji svog ljubimca koriste kao statusni simbol, zatim ljubitelje određene vrste, rase, klase i tako dalje i tako bliže. A imamo i one koji životinje vole čistom, nevinom i dečjom ljubavlju, da se tako izrazim. S obzirom na to da ove grupe i podgrupe mogu da se prepliću međusobno, smatram da je neispravno doći do ovako generalizujućeg zaključka, iznetog u članku. To je što se tiče metodologije. Što se tiče samih podataka samo bih primetila da, koliko ja znam, u okviru takmičenja pasa postoji i izložba pasa bez rasa, tako da ni oni nisu sasvim nepriznati. Da ne dužim previše, toliko od mene, a članak ukoliko nije književno delo, ili neki vid umetnosti (koji ja očigledno ne razumem), predlažem da se preseli u neki blog, tamo je pesnička sloboda dozvoljena.