Prošlo je dvanaest sati

Pre tačno šest meseci demokratskiji i liberalniji deo Srbije brujao je o tome kako je napad na Dejana Anastasijevića i njegovu porodicu „za svaku osudu“. Brujala je i mašina Džoa Bageriste petog oktobra pa ništa. U Dejanovom slučaju, samo šest meseci, a možda i manje, bilo je dovoljno da se još jednom potvrdi da ovca (u ovom slučaju je možda bolji plural: ovce) koja mnogo bleji malo vune daje.

Da patimo od kolektivne amnezije poznato je odranije, ali ne prestaje da fascinira obaranje rekorda u brzini zaboravljanja. Brži smo nego Asafa Pauel na sto metara. Čak su i Čeda i kompanija, koji su onomad u pet do dvanaest blokirali ulicu, izgleda izgubili sat, a bogami i kompas. E pa, gospodo, dvanaest je odavno prošlo! Pokušaj ubistva koji je „za svaku osudu“ ostao je, a po svoj prilici i ostaće, bez ikakve osude. To uostalom i nije za nekakve osude nevladinih organizacija i poštene inteligencije, nego za dugu, dugu, dugu i neudobnu robiju. Po mogućstvu u Zabeli kod Požarevca, rodnog mesta Predsednika.

Od toga, naravno, nema ništa. Bombaš nesamoubica neće videti Zabelu ni na razglednici dok ministar-obijač-trafika ne reši da ga uhapsi. I iako nam taj isti ministar poručuje da previše gledamo filmove pretežno holivudske produkcije i da moć obaveštajnih službi i policije nije bogzna kolika, verujem da nema tog kamena ispod kog se neko može sakriti od službi tipa BIA, CIA, KGB. Sve to pod uslovom da ovi uopšte traže.

Hoće li neko (čitaj: „neko nadležan“) proveriti navode iz Anastasijevićevog teksta? Postojanje crnih Šešeljevih i Stanišićevih lista i naprasno izumiranje populacije svedoka u haškim procesima? Pa ako Dejan laže, onda da ga Vojvoda tuži za klevetu. Hoće li iko istražiti išta igde ikad? Odgovor, ako imate nešto više od dva grama mozga i iskustvo življenja u Srbiji, znate i sami, glasi: neće! Neće zvanično i u interesu istrage i prava na život, a nezvanično, ne sumnjam, svi koji treba da znaju već znaju sve što treba da znaju. Ali se prave ludi, ako to uistinu i nisu. S druge strane, mi smo na to navikli, mada smo i dalje zbunjeni pa smo navikli da budemo zbunjeni. A zna se, što reče onaj radikal u Skupštini, kakav odnos vlada između ludog i zbunjenog.

Na kraju, razumem one policajčiće i zameničiće tužiočića koji nisu smeli da registruju Anastasijevićeve navode i optužbe. I oni se, kao i Dejan, plaše za sebe i svoje. Jasno je da su u tom dubokom mulju oni samo sitna riba.

Iz teksta mi ostaje nejasno samo sledeće: da li Dejan Anastasijević neće da svedoči protiv Šešelja i/ili Stanišića zato što nema šta argumentovano da kaže protiv ove dvojice, a iz pozicija zločina za koje se oni optužuju, ili pak, što mi deluje bliže isitni, zato što se plaši za svoj život i živote njemu najbližih? U oba slučaja ga razumem i bezrezervno podržavam.