Propust ili namera

Kao dugogodišnji redovan čitalac vašeg lista, osećam potrebu da reagujem povodom teksta Miše Brkića „Hoće li hapsiti Đelića“ („Vreme“, 20.02.2003), u kome se pojavljuje više neistinitih navoda o radu javnog tužilaštva. Kako sam i sam tužilac, lično su mi poznate neke stvari o kojima se piše u ovom tekstu, samo što je istina potpuno drugačija s tim što napominjem da reagujem kao građanin, samo u svoje lično ime, jer se i lično osećam pogođenim pisanjem vašeg novinara.

Na prvom mestu, navodi se da se u izveštaju Evropske unije kaže da „pravosuđe, a naročito Tužilaštvo, optužuje za odsustvo svakog reformskog sluha, zapravo se nominuje kao glavni kočničar ukupnih društveno-ekonomskih reformi. Drugo je pitanje, ali ne i manje važno, zašto je taj izveštaj skoro mesec dana sklanjan od kritičkog procenjivanja javnosti“. Kako vaš list nije praktikovao posezanje za jeftinim senzacionalizmom, bio sam uveren da uvek prethodno proverite ono o čemu pišete. Da ste se obratili tužilaštvu, mogli ste saznati da se radi o izveštaju Evropske komisije za regionalne projekte koji je sačinjen upravo na osnovu razgovora sa republičkim javnim tužiocem i drugim tužiocima od 17.02.2002. godine, jer su tom prilikom tužioci obavestili Komisiju o problemima i teškoćama, nasleđenim iz prethodnog perioda (obeležio R.L.), sa kojima se tužilaštvo suočava. Pri tom je važno napomenuti da je sadašnji republički javni tužilac Siniša Simić stupio na dužnost u januaru 2002. godine, dakle samo pet meseci pre razgovora sa Komisijom. Pored njega, novi tužioci su izabrani i u 18 od 25 okružnih javnih tužilaštava, kao i u 37 od 102 opštinska javna tužilaštva, a postupak imenovanja zamenika javnih tužilaca je u toku. U izveštaju Evropske komisije kaže se i da se „Tužilaštvo stalno razvija, pri čemu novi državni tužilac nastoji da postavi prave ljude na prava mesta, odozdo nagore. Stari režimski kadrovi se uklanjaju gde je to moguće. Traže se novi zamenici i u samoj kancelariji tužioca. Radno opterećenje i resursi se rapoređuju, a efikasnost proverava putem lokalnih obilazaka…“. O ovom i sličnim navodima izveštaja u tekstu Miše Brkića nema ni reči.

Nadalje Miša Brkić navodi da je tužilaštvo poslalo na adrese svih lokalnih tužilaca tumačenje novog zakona o poreskom postuku u kojem traži da lokalni tužioci odustanu od svih krivičnih prijava podnesenih za utaje poreza prošle godine, što naziva „poslednja skandalozna odluka koja je neskriveno otkrila nameru pravosudnih organa da se sprdaju sa ekonomskim reformama i pravnom državom“. Upravo je ova tvrdnja Miše Brkića skandalozna, jer ne samo što je potpuno neistinita već je istina upravo suprotna. Republičko javno tužilaštvo ne samo što nije poslalo područnim tužilaštvima nikakvo tumačenje, niti bilo kakav drugi dopis u kome se traži odustajanje od krivičnog gonjenja za prošlogodišnje utaje poreza, već je više okružnih tužilaštava poslalo uputstvo opštinskim tužilaštvima da ni u jednom krivičnom postupku koji se vodi zbog krivičnog dela zlupotrebe ovlašćenja u privredi iz čl. 139, st.1, t. 3 Krivičnog zakona RS i krivičnog dela poreske utaje iz čl. 154 KZ RS ne odustaju od krivičnog gonjenja i da ostanu kod svih podignutih optužnih akata za ova krivična dela do konačnog pojašnjenja čl. 192, t. 12 Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji. Gospodin Brkić dalje u dva sledeća stupca, na prilično uvredljiv i zlonameran način prema tužilaštvu, analizira tvrdnju koja je u startu neistinita, ali kako lažna premisa nikada ne može dovesti do pravilnog zaključka, o tome ne vredi polemisati.

Trabunjanja kako se u pravosuđu i golim okom može videti jedan neverovatan spoj, neka vrsta neformalne koalicije starih kadrova sa ljudima iz nove vlasti ne bi me čudila s obzirom na to da smo devedesetih godina neprekidno bili bombardovani raznim mogućim i nemogućim teorijama zavere pa nam je to izgleda ostalo u nasleđu, kada ne bi dolazila sa stranica „Vremena“. Pri tom se sudija Pljakić pogrešno označava kao sudija Ustavnog suda, iako je sudija Vrhovnog suda Srbije. Ako se već bavite ovom temom, trebalo bi da se zapitate ko je odgovoran što je odredba čl. 192, t. 12 Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji RS toliko nejasna i dvosmislena pa ostavlja prostora za različita tumačenja, što dovodi pravosudne organe u izuzetno tešku situaciju. Da li se radi o slučajnom propustu, neznanju, ili nameri, a ako je propust u pitanju, zašto do sada nije ispravljen. Ovaj problem bi se mogao rešiti jednim autentičnim tumačenjem (autentično tumačenje može dati jedino sam zakonodavac, dakle Narodna skupština Republike Srbije, te ga treba objaviti u „Službenom glasniku“ kako bi sudovi i tužilaštvo mogli po njemu postupati). Pri tom podsećam da sudovi i tužilaštvo ne donose zakone, već ih samo primenjuju.

O preostalim tvrdnjama i navodima iz teksta Miše Brkića nemam ličnih saznanja, pa se na njih neću osvrtati, a s obzirom na zlonamernu konotaciju, koja tekstu, u celini, daje karakter pamfleta, sumnjam i u njihovu istinitost. Ovakvi napisi ne bi me iznenadili u žutoj štampi, ali kada se pojave u „Vremenu“, ostajem ne samo iznenađen nego razočaran pa i tužan. Zato preporučujem da uvek proverite ono o čemu pišete, jer ovakvi napisi nanose najveću štetu ugledu „Vremena“ i dovode ga u ravan raznih senzacionalističkih listova. To „Vremenu“ nije potrebno.