Proizvodnja nacionalista

„Skrivaju se u pozi umnog naučnika,
Među lovorikama laureata–književnika,
Iza pera urednika ‘lepe literature’,
Viđenih poslenika srpske kulture;

Maskiraju se u pesnike i pisce (tj. svakojake kreativce), br>Infiltriraju u redove žirija br>i među kolumniste nezavisnih medija, br>Čak – ugledne članove državnih komisija;

Preobražavaju se u demokratske političare, br>Tzv. društvene kritičare, odnosno analitičare, br>Umeću među akademike, preobraćaju u sveštenike, br>Presvlače u vojnike, krijumčare među sudije i pravnike.

Poprimaju oblike – svakolike, svekolike„.

Odlomak iz poeme:“Srpski nacionalisti ponovo dižu glavu“

Sve ih je više! Jer ih pronalaze svuda! Zalud Oktobarska revolucija, zalud lustracija, kanoni revolucionarne pravde, sud u Hagu. Utaman prozivanje, žigosanje i etiketiranje, ruženje i evidentiranje. Denunciranje i kulturno dekontaminiranje. Neosnovano optuživanje i nedokazano osuđivanje. Onima koji se u delirijumu antinacionalizma nalaze već dve i po godine, srpski „nacionalisti“ priviđaju se i danas – brojni kao miševi.

Svako od nas, u svakom trenutku, može biti označen i prokažen kao nacionalista. Ako – kako to, s neodoljivom lakoćom etiketiranja, definiše D. Pavlović („Vreme“, br. 632) – iznesete „jedno ideološko neslaganje sa stavovima misionarske inteligencije“… i ako „ovim neslaganjem pokazuje(te) kako ne prihvata(te) kritiku nacionalizma, (onda) zaista jeste nacionalista“!? (umetanja moja). Ova bezobalna definicija, čija je ključna reč „neslaganje“, ostavlja širok prostor u kojem se svi možemo prepoznati. Svi koji bi nesmetano da misle, govore, pišu, analiziraju, kritikuju, preispituju, osporavaju i, štaviše, sve to javno objavljuju. Koji se ne slažu sa datim i zadatim. Koji teže istini a ne pravovernosti. Pravednosti a ne političkoj pragmatičnosti. Koji bi da postavljaju neka pitanja o prošlosti i kada je već sve „belodano jasno“. I, koji bi i danas, kao što su to činili u Miloševićevo doba, objektivno da analiziraju novu stvarnost i novu društvenu patologiju. A ona, pored ostalog, obuhvata svu intelektualnu i moralnu bedu današnje kvazielite: dogmatizam, udvorički konformizam, odsustvo objektivnosti i stvarne kritičke svesti, potcenjivanje sopstvene kulture i demonizaciju sopstvenog naroda.

Ćugursuzima ovo opterećuje stomak i upozoravaju na preširoke granice slobode i tolerancije. Plahovići žure da se ograde, zalepe etiketu i ukažu na ideološko zastranjivanje. „Čovek iz naroda“ se pita dokle će o trošku svih građana da se finansira „borba najkonzervativnijih krugova“ tj. apeluju na državu da ovakve elemente liši (budžetskog) hleba. Sve je to već viđeno – a neprevaziđeno. Čuvari revolucije u postrevolucionarnom periodu uvek su budni i svugde nekog „raskrinkavaju“. Nekada „kulake“ i „buržuje“, zatim „revizioniste“ i „informbirovce“, a danas „miloševićevce“ i „nacionaliste“. U sadašnjoj antinacionalističkoj revoluciji koja traje njihovo delovanje pretvara se u nepresušnu želju za istragom „nacionalista“ koja postaje sama sebi svrha.

Ja ih razumem. „Nacionalisti“ su bit i razlog njihovog postojanja. „Osvedočena borba protiv nacionalista“ izvela je iz anonimnosti sve nekadašnje privilegovane ne-radnike: bivše državne činovnike, sindikaliste, aparatčike, učene apologete, netalentovane kulturnjake, referente ONO i tipične socijalističke intelektualce – „specijaliste opšte prakse“. Da nije bilo nacionalista oni bi se prvi našli među „luzerima“ perioda tranzicije (sa urušenim državnim institucijama, izmenjenim političkim sistemom i logikom tržišne konkurencije). Samo do krajnosti ispolitizovana „borba protiv srpskog nacionalizma“ i „zaštita ljudskih prava“ mogla je i dalje da im obezbedi egzistenciju i uhleblje bez ikakvog stvarnog društvenog doprinosa i (ma šta oni danas tvrdili) u datom odnosu političkih snaga, bez mnogo rizika. U konkurenciji pameti, ideja, kreativnosti, gde bi oni danas bili? U nedostatku stranih stipendija i projekata NVO, čime bi se hranili? Na „nacionalistima“ su izgradili karijere i stekli kakvo-takvo ime. Magična reč „nacionalizam“ otvorila im je vrata svih belosvetskih Aladinovih pećina. Racionalizujući svoje sebične interese u pojmovima opšteg dobra, oni i danas, posle 5. oktobra, nastavljaju da se hrane lešinom nacionalizma. Proizvodnja „nacionalista“ je jedina delatnost koja im danas u Srbiji može doneti profit; a „lustracija“ najefikasnije sredstvo za eliminaciju konkurencije na tržištu pameti, stručnosti i stvaralaštva.

Članovi ove antinacionalističke koterije, neobično lako i bez žaljenja, zamenili su profesionalizam – workshop projektima; intelektualnu radoznalost i društvenu kritičnost – apologijom globalizacije; prosvetiteljstvo – ruženjem naroda; a stvaralački doprinos – „dekontaminacijom“ sopstvene kulture. U njoj se nisu ni ukorenili, pa sa njom nemaju šta ni da izgube. Svoju intelektualnu lenjost i nekreativnost nadoknađuju kopanjem po biografijama zaslužnih, a nedostatak argumentacije etiketiranjem talentovanih.

Što iz neznanja, a više iz zlonamernosti, oni nude (onima koji to žele da iskoriste) iskrivljenu sliku društvene stvarnosti prevodeći pojedinačne šovinističke ekscese u opšta pravila. Prema takvoj slici, u Srbiji se manjine sistematski progone, Romi ubijaju, Jevreji isteruju, žene zlostavljaju, a izbeglice diskriminišu (pogledati tekstove i izveštaje referentnih glasila i nevladinih organizacija). Neprestanim umnožavanjem „nacionalista“ nastoje da održe društvo u vanrednom stanju, jer samo u takvoj klimi mogu da preuzmu na sebe (ili da ustupe nekom drugom) „misiju“ ili „teret belog čoveka“ nad narodom nesposobnim za civilizovan život, demokratiju ili upravljanje sopstvenom sudbinom. Sve to već je opisano u literaturi i zabeleženo u političkoj istoriji sveta. Ovi prijatelji svih naroda osim sopstvenog uporno šire i pothranjuju negativne stereotipe o sredini i naciji iz koje su potekli. U svojoj psihološkoj suštini, to je pokušaj, simboličkog ili stvarnog, napuštanja nacije koja je prokažena, izolovana, ocrnjena, satanizovana, odnosno asimilacije među „normalan svet“. Pokušaj pojedinačnog spasenja od opšte nesrećne sudbine. Distanciranje od svog naroda i njegovo ruženje postaje znak pripadanja nekom drugom, „boljem“, svetu i prihvatanja nekih drugih, „vrednijih“, ciljeva. Što je narod crnji – oni su belji; što je gori – oni se mogu prikazati boljima. Iznad svega, to je izraz udvoričkog konformizma, karijerističke provenijencije – nekritičkog prihvatanja mišljenja i stavova onih od kojih im zavisi lično blagostanje. Današnji antinacionalisti uporno tvrde da je to u interesu naroda, pa i ja ostajem u dubokom uverenju da su svoj narod napustili upravo za njegovo sopstveno dobro.

„Ruženje naroda“, razumljivo, počinje od blaćenja njegovog najboljeg dela. Otuda je najjača hajka usmerena na srpske intelektualce, idejne i moralne predvodnike. Koliko ove napadaju i omalovažavaju, toliko, prezreni od naroda, sami sebe hvale i međusobno dele „društvena“ priznanja. Napadom na svaku izgovorenu kritiku i pominjanje bilo kog nacionalnog interesa (osim američkog) oni direktno atakuju na slobodu javne reči i mišljenja. Unižavanjem zaslužnih, slavljenjem nedostojnih, ućutkivanjem istinoljubivih, reklamiranjem lažljivih, omalovažavanjem vrednih, nagrađivanjem ništavnih, blaćenjem časnih, promocijom bezvrednih reprodukuju moralnu klimu poremećenih merila u kojoj jedino mogu i da opstanu.

Jedan mudrac je rekao da nema žalosnijeg dokaza koji neko može da pruži o sopstvenoj inferiornosti od omalovažavanja, pa i unižavanja, velikih, zaslužnih i talentovanih ljudi. Buduće generacije procenjivaće zasluge, pa i greške, jednog Ćosića, Medakovića, Krestića, Čavoškog… Oni su nešto ostavili iza sebe. Današnjih profesionalnih antinacionalista neće se ni sećati. Jer, iza onih koje poplava na površinu izbaci, kada se voda najzad povuče, ostaje samo – mulj.