Profesionalni debakl g. Švarma

Poštovani gospodine Švarm, poštovani gopodine Ćebiću,

Bojim se da vaš odgovor na moj tekst „Profesionalni debakl g. Švarma“ (povodom vašeg filma Atentat–medijska pozadina, Vreme 898) ni u čem ne dovodi u sumnju moju ocenu da je zaista reč o vašem teškom profesionalnom debaklu. Objasniću.

(1)

Recimo, vi pišete:

„ne možemo se oteti utisku da Vaše pismo zapravo i nije upućeno nama kao autorima filma. Razloga za ovu tvrdnju je više, pa zato valja krenuti redom.

Mi – kao prvo – ne „otkrivamo tobož senzacionalnu činjenicu da je g. Vladimir Popović samo dva sata nakon ubistva premijera Đinđića raspolagao imenima i fotografijama glavnih osumnjičenih“. Premijer Đinđić je ubijen u 12.25 sati 12. marta 2003. Fotografije sa imenima osumnjičenih stigle su u RTS oko 19 sati istog dana. Složićete se da je između čina atentata i objavljivanja fotografija prošlo najmanje šest sati.“

Ne vidim nikakvu protivrečnost između tvrdnje (a) da je g. Vladimir Popović raspolagao fotografijama dva sata posle ubistva i tvrdnje (b) da su fotografije objavljene na RTS-u šest sati posle ubistva. Još manje vidim kako na osnovu toga zaključujete da moje pismo nije upućeno vama. Non sequitur.

(2)

Ili, vi pišete:

„Možda se ovo čini kao puko cepidlačenje, ali nije. Prenebregavanje činjenica poput ove vodi ka pogrešnim zaključcima.“

Nije jasno, kojim i kakvim zaključcima? Ova tvrdnja je besmislena.

(3)

U nastavku kažete:

„Jedan od tih pogrešnih zaključaka vezan je za samu temu filma Atentat na Đinđića – medijska pozadina. Mi se ni na koji način nismo bavili istraživanjem kako su predstavnici tadašnje vlasti – dakle i g. Vladimir Popović – došli do saznanja o organizatorima i izvršiocima atentata na premijera.“

Upravo tako. A morali ste to objasniti, jer vaš film postavlja pitanje: kako je moguće da se sve znalo odmah po atentatu, imena, spremne fotografije, to je nekakva misterija, to je sumnjivo; ako je tako, zašto atentat nije sprečen? (Aleksandar Mandić u filmu: „Zapanjujuća stvar“, Antonela Riha: „Znate, tu ja već osećam neku vrstu besa. Kako je moguće da postoje ljudi koji su identifikovani kao kriminalci… i da mi onda na dan ubistva premijera dobijemo te iste slike, da su oni osumnjičeni ili već optuženi za njegovo ubistvo? Mislim, to je, to je – strašno.“) Vaš film postavlja sva ta pitanja kroz izjave gg. Mandića i Mijača i gđe Rihe, a onda gledaoce ostavlja bez odgovora na njih.

U udarnom delu filma vi se upravo bavite pitanjem kada je g. V. Popović došao do saznanja o atentatorima. I mirno prepuštate svojim sagovornicima da se nad tim, u zabludi, otvoreno iščuđavaju i zgražaju. Vi ne činite ništa da tu njihovu zabludu ispravite, već je mirno prenosite na gledaoce.

(4)

Vi dalje tvrdite:

„Iz iskaza u našem filmu vidi se samo kada su se i kako fotografije s njihovim imenima prvi put pojavile u medijima, pa samim time i u javnosti. I ništa više. Prema tome, ono što Vi nazivate ‘kolosalnim profesionalnim gafom’ ne stoji jer to, jednostavno, nije bila tema filma.“

Tema vašeg filma je pozadina atentata. Sam naslov (Atentat–medijska pozadina) nedvosmisleno sugeriše da vi otkrivate do sada nepoznate i značajne činjenice („pozadinu“) atentata. Svakako da u te značajne nepoznate činjenice ne spada kako je ko od vaših sagovornika saznao za atentat, niti kada su fotografije objavljene. (Prvo su možda zanimljive, ali irelevantne lične ispovesti, drugo je svima poznato: toga se ionako svi odlično sećaju.) Ono što vi gledaocima „otkrivate“ je da je g. V. Popović imao saznanja kojima je mogao atentat da spreči, a nije tako postupio. Na to se odnosi reč „pozadina“ u vašem naslovu.

Evo, kako je „NIN“ shvatio temu vašeg filma: tri strane teksta koje se bave vašim filmom imaju naslov: „Šta je Beba znao 12. marta ?“ Vaše kolege u „NIN“-u su shvatile. Da ne pominjem sve moguće tabloide sa naslovima poput onoga „Beba ubica Đinđića“. Ako su vas svi i „NIN“ i tabloidi i g. Tijanić i 13 nevladinih organizacija, pa i ja, „pogrešno razumeli“, onda je to, svakako, ipak, vaša greška.

Ali, dobro su vas razumeli, teško je drugačije vaš film i razumeti. „Pozadina“ koju vi tobož otkrivate je sledeća: g. V. Popović je već odmah po atentatu, a onda verovatno i pre njega, nekim čudom znao imena svih atentatora i čak imao njihove fotografije. Nad TOM činjenicom se vaši sagovornici čude i zgražaju, ta činjenica ih „dovodi do besa“. Jer ako je g. V. Popović sve to znao, postavljaju logično pitanje: zašto to nije prijavio nadležnom organu i time sprečio atentat? To je „misterija“ koju vi otkrivate, to je ta „pozadina“obećana u naslovu.

Jer, vama je, naravno, jasno da taj izraz („pozadina atentata“) javnost upotrebljava kada se pita ko su nalogodavci, organizatori i politički mentori ubica. To je glavna tema vašeg filma. A na tu temu vi gledaocima servirate jednu neistinu.

Vi to činite tako što svom milionskom gledalištu prećutkujete činjenice otkrivene na suđenju atentatorima: (1) da je g. V. Popović imena i fotografije atentatora dobio od UBPOK-a; (2) da, prema tome, nije bilo nikakvog smisla da to UBPOK-u „prijavljuje“, kao i (3) da je UBPOK ova lica neuspešno tražio još od pokušaja atentata kod hale ‘Limes’, i (4) da su ključni dokaz, izjavu svedoka saradnika, Ljubiše Buhe, specijalni tužilac i UBPOK konačno pribavili tek na sam dan atentata.

Ništa od toga vaši gledaoci ne znaju. Očigledno, to ne znaju ni vaši sagovornici, pa pošto vaš film ove činjenice prećutkuje, jedini zaključak koji ostavljate gledaocima je da je g. V .Popović sve znao, nije prijavio i time postao saučesnik. Takav zaključak nameće i apriorni kredibilitet vaših sagovornika, na koji se onda i sam g. Tijanić lukavo poziva u svojoj krivičnoj prijavi. A reč je, naravno, o tome da su vaši sagovornici u zabludi, da vi tu zabludu, svesno ili neprofesionalno, iskorišćavate i prenosite je gledaocima.

(5)

Dakle, da li je reč o profesionalnom debaklu?

Dopustite da vam citiram vaš sopstveni Novinarski kodeks: novinar će se držati načela „da se čuju sve strane“, ili „izbor činjenica mora… da omogućava… uvid u sve relevantne aspekte nekog događaja“, ili „Prećutkivanje činjenica koje mogu da utiču na stav javnosti o nekom događaju, jednako je njihovom namernom iskrivljavanju ili iznošenju laži, namernim prećutkivanjem bitnih činjenica novinar… grubo povređuje ovaj Kodeks„, ili „Novinar ne sme slepo da veruje izvorima informacija“, ili „teme kriminala… novinari moraju da obrađuju sa najvećom profesionalnom pažnjom“.

Da li mislite da ste ovako postupali ?

(6)

Na kraju, da bi spasli svoj „narušen kredibilitet“ (kako sami kažete), kasno pokušavate da se odreknete svog finansijera i producenta, g. Tijanića:

„…nije dobro što generalni direktor RTS-a za lični politički obračun koristi deo dokumentarnog filma koji je snimljen u produkciji kuće na čijem je čelu i emitovan u njenom udarnom terminu. Na taj način, narušen je kredibilitet i autora i filma, ali i samog RTS-a. Da je naš dokumentarni film emitovan na nekoj drugoj televiziji, reakcija g. Tijanića možda bi bila razumljivija; ovako, ona to nije. No, mi na ovaj postupak g. Tijanića nismo mogli da utičemo, kao što ni on nije uticao na formu i sadržaj našeg filma.“

Ne znam zašto „reakciju“ g. Tijanića smatrate „nerazumljivom“. Naprotiv, mislim da je potpuno razumljiva i da ste je mogli očekivati još kada ste ulazili u ovaj projekt. Zar vama nije od početka bio čudan pijetet g. Tijanića (obeležavanje godišnjice atentata) prema Zoranu Đinđiću kada je opštepoznato koliko je otrova i žuči g. Tijanić izlio protiv Zorana Đinđića, da ne govorimo o njegovoj opsesiji g. Vladimirom Popovićem ? Zar je moguće da vam nije bila poznata njegova čuvena izjava „Ako Đinđić preživi, Srbija neće“ (koja očekuje u iskazu snajperiste Zvezdana Jovanovića: „Ubio sam Đinđića da spasem Srbiju“) ? Zar vam stvarno nije bilo jasno čemu će poslužiti (bar, čemu može poslužiti) vaš film u kome ugledni i časni ljudi, iz neznanja, bude (naizgled razumne) sumnje prema objektu opsesivne mržnje g. Tijanića ? Da li ste stvarno verovali da bi g. Tijanić propustio onakvu priliku kakvu ste mu vi dali za „lični politički obračun“? I dalje (teška srca) dopuštam mogućnost da ste bili naivni. Ali, ako ste bili TOLIKO NAIVNI, to je, opet, profesionalni debakl.