Priznajem, gledam!

Ne mogu da verujem! Pink u „Vremenu“! Šta radi „Ružičasta pošast“ u MOM listu, u lektiri za prosvećene? Pošto sam, kao mlado-intelektualac vaspitavan na tekstovima T. Pančića i fan sam Lj. Živkova, lako shavtio da je to ovih dana u mojem društvu totalno fensi pitanje, bilo je potpuno prirodno da ga i sam sebi postavim. Štaviše, umalo da vrisnem listajući inkriminisani No. 639, ali pošto vrisak ovde odavno nije više mera užasa, odustao sam u poslednjem trenutku.

Umesto toga, veran duhu koji je i „Vreme“ odnegovalo, posvetih se introspekciji. I sad, posle svega, kao u prevaziđenoj didaktici američkih filmova koji se bore protiv poroka u društvu, ja ustajem u krugu svojih prijatelja, čitalaca „Vremena“ i samopobeđeno govorim: „I have a confession to make!“. (Udišem duboko.) Ja sam intelektualac, ja sam redovni čitalac „Vremena“ i ja gledam Pink! (Eto, prevalio sam preko tastature.)

Uhvatio sam sebe kako redovno gledam „Prijatelje“, grešna strast prema fudbalu nedeljom me prosto prikiva za… ime mu se ne spomenulo, a biva, bogami, da odgledam i više filmova sedmično. Gledao sam i „Nikitu“, pa i (Bože, ima li ovome kraja?) „Sopranose“. Da stvar bude gora, u nekoliko navrata sam uhvatio sebe kako prebacujem sa prihvatljivog… (znate već kojeg) na krajnje neprihvatljivi program i još se zadržim tu.

Savesti mi biva lakše od saznanja da su to radili i neki drugi (kako bi inače znali šta se dešavalo u poslednjoj epizodi?), kao i od odgovorne tvrdnje da ne znam nijedan „turbo-dens-however“ hit. I pošto sam vam se ispovedio, dragi prijatelji, sačitaoci, olakšan čekam vaš sud. Toplo preporučujem svakom od vas slično samopreispitivanje, pre nego što uz vrisak ili bez njega, napadnete zajedničko nam „Vreme“.