Predlog za ispravku

Vrlo zanimljiv tekst, doduše ne na način koji je, čini se, bio nameravan. Zanimljivim – za analizu – čini ga sledeća „logička“ konstrukcija:

Pretpostavke:

– Srbija razmišlja o ulaganju 5% kapitala u atomsku centralu u Bugarskoj (ovo „razmišljanje“ se dešava sredinom, ili bar tokom 2010. godine – važan detalj).

– Planirana atomska centrala u Bugarskoj je VVER tipa, ruske tehnologije (verovatno neće biti završena (ni) do 2015. godine).

– Reaktor ruske proizvodnje istog/sličnog tipa je doveo do černobiljske katastrofe (prvenstveno nizom ljudskih grešaka (namerno isključeni alarmni sistemi – da ne smetaju), doduše, ali to valjda nije bitan detalj).

– U Srbiji su (još) na snazi propisi koji zabranjuju izgradnju atomskih centrala u Srbiji.

Zaključci:

– Srbiji sledi referendum kako bi se gore pomenuti propisi ukinuli (ne naročito problematično – opcije za energetsku sigurnost treba povremeno „provetravati“).

– Ovaj referendum će biti namešten (takođe ne naročito sporno – referendumi se bar lako „pakuju“).

– Posledica ovog referenduma (i/ili onog ulaganja od 5% u bugarski reaktor) jeste da u Srbiju prvi ruski reaktor stiže „tačno 25 godina od katastrofe u Černobilju“(!) – što će reći u narednih, da pogledam u kalendar – jedva više od četiri meseca.

Živeli!

Zanimljivi korelari:

– Ruski reaktori gotovo neminovno dovode do katastrofa sličnih onima u Černobilju (nije napisano tim rečima, ali je ton jasan).

– Uz ruske reaktore Srbija je osuđena na sudbinu Pripjata (i okoline).

Kako se došlo do ruskog reaktora u Srbiji ove, 2010. godine – ne samo da nije jasno niti objašnjeno, već je čini se i neobjašnjivo. A kako je g. Bubnjević zaključio da ruski reaktori predstavljaju veću opasnost od nekih drugih, te gotovo sigurno dovode do katastrofa – nešto je jasnije, ali nepotkrepljeno ikakvim podacima. Ali, to bi već bilo istraživačko novinarstvo…

Naravno, ovo poslednje je tek implicirano, ali bar čitaoci „Vremena“ umeju da čitaju i između redova – pogotovo ako ono tamo piše velikim slovima.

Konačno, tekst, ako već nije pisan kako bi se u Srbiji stvorila (nova) antiatomska histerija (a što mu lako može biti posledicom, makar „iz nehata“), onda mu možda nedostaje nešto što „Vreme“ može ispraviti već u sledećem broju. Evo i predloška za tu ispravku:

„Izvinjavamo se čitaocima i autoru zato što tekst, usled tehničkog propusta, nije pratila planirana reklama za atomske centrale američke firme Westinghouse (http://www.westinghousenuclear.com/)“ (ili već neke druge, po ukusu – može i francuske).

Na kraju, mada je verovatno trebalo (i) na početku, fer je da i ja istaknem svoje „boje“: energija iz atomskih centrala je čovečanstvu, na ovom stepenu razvoja, potrebna i korisna – ali ne svugde. Jedno od mesta na kojima je izgradnja atomskih centrala problematična su male zemlje, a posebno one u tranziciji – poput Srbije, na primer. Ne osećam se dovoljno stručnim i vičnim da iznesem i detaljne razloge za ovakvo mišljenje, a i izašli bi iz okvira jednog običnog pisma čitaoca. Nažalost, nisam osetio ni da je g. Bubnjević dovoljno stručan (iako je verovatno vičan – sigurno vičniji od mene) da se bavi ovom temom. Ovde ne govorim o političkim, već tehničkim aspektima problema – a kada je reč o atomskoj energiji, tehnički aspekti su možda i važniji.