Pravo na kritiku

Stvarno mi je žao što ambasador Italije u svom reagovanju na moj komentar o italijanskom predsedavanju Evropskom unijom („Kako postati lider“, Evropski forum 8-9) nije rešio da argumentima pobije bar neke od mojih dobronamernih kritičkih primedbi. Da se opredelio za ovakav uobičajeni metod u javnim polemikama, čitaoci bi bili u stanju da na osnovu uverljivosti iznetih činjenica donesu sopstvene zaključke.

Moji stavovi, dakle, nisu ni dovedeni u pitanje (a ja ne bih želeo da čitaoce „Vremena“ zamaram njihovim ponavljanjem – čitajte „Evropski forum“!). Oni, da budem iskren, nisu preterano originalni, jer se zasnivaju na mnogobrojnim analizama italijanskog predsedavanja – između ostalih, i od strane italijanskih autora – koje su poslednjih meseci objavljene i u stručnim publikacijama i u raznim svetskim medijima. Osnovna razlika između većine tih tekstova i ovog mog je što je kritički ton mog teksta namerno mnogo suzdržaniji. Suprotno ambasadorovom utisku, u njemu nema ni posprdnih komentara, ni uvreda na račun italijanske vlade i premijera, kakvi se inače mogu naći i u našoj štampi (da o stranoj i ne govorimo).

Uvreda na moj račun ima, na žalost, u ambasadorovom pismu, ali na njih se neću osvrtati. Za javnost je važnije da vidi koliko neke njegove ključne tvrdnje odgovaraju istini. Nije, recimo, istina da je poziv na razgovor o ovoj temi (u okviru redovnog predstavljanja novog broja „Evropskog foruma“) ambasada dobila samo dva dana unapred. Lično sam (u Sava centru) pet dana pred ovaj razgovor pozvao gospodina De Kardonu iz ambasade da učestvuje, a dan kasnije sam mu elektronskom poštom uputio i ceo novi – tek završeni – broj „Evropskog foruma“. Tri dana pred razgovor u Medija centru rečeno mi je da će najverovatnije neko drugi iz ambasade učestvovati, a onda je u sredu popodne (dvadeset sati pred početak razgovora) ambasada otkazala učešće bilo kog predstavnika. Time je ambasada svojevoljno propustila priliku da javno, pred novinarima, ospori tvrdnje iz mog teksta.

Nije, takođe, istina da su „Evropski forum“ i okrugli sto „lukavo predstavljeni kao inicijativa koja je duže vreme pripremana u sprezi s ambasadom“, kako tvrdi ambasador u svom pismu. Niko nikada i nigde nije ovako nešto napisao i tvrdio. Samo ambasador verovatno razume otkud toliko naglašena potreba da se distancira od nečega što sa njim i njegovom ambasadom nikakve veze nije imalo. Nama se, isto tako, zamera i preti nam se sudom što smo upotrebili zvanični znak italijanskog predsedavanja bez ovlašćenja dobijenog od Vlade Italije. Logo je upotrebljen kao puka ilustracija uz prevedeni zvanični tekst prioriteta italijanskog predsedavanja. Pravo mesto za to, po mom mišljenju. Na sličan način taj logo je verovatno upotrebljen stotinama puta u raznim novinama, u ko zna koliko zemalja.

Ambasadoru niko ne osporava pravo da se ne složi sa mojim stavovima i da protestuje protiv njih. Naprotiv: glavni urednik „Vremena“ mu je odmah obećao da će mu objaviti pismo u prvom narednom broju ovog nedeljnika, što je i učinjeno. Čemu onda slanje mnogobrojnih zvaničnih protesta ambasadora Italije u više ministarstava u Beogradu tokom proteklih dana? Čemu kontaktiranje mog poslodavca (dekana fakulteta na kojem predajem), ili insistiranje da ambasada jedne članice EU-a ispita „slučaj“ kod našeg partnera/sponzora iz te iste zemlje? Čemu pokušaji da se ostali gosti (pozvani zbog drugih tema) odvrate od učešća na prezentaciji „Evropskog foruma“? Tekst na koji je reagovano potpisan je mojim imenom i prezimenom i, naravno, ne izražava ničije drugo mišljenje osim mog sopstvenog. Kakve veze ja i „Evropski forum“ (ili „Vreme“) imamo sa ministarstvima ili zvaničnom politikom? Naš mesečnik o evropskim integracijama je nezavisno izdanje tri nevladine organizacije, pravi otvoreni forum za kritičko i stručno razmišljanje na ove teme, a zlo bi i naopako bilo kad bismo kao takvi zastupali ili branili stavove bilo koje vlade ili određene političke orijentacije.

Na kraju – o najvažnijem: suština našeg spora tiče se pitanja da li neko u ovoj zemlji (ili nekoj sličnoj zemlji) ima pravo da kritički razmišlja i javno piše (ništa više od toga) o Evropskoj uniji, njenim predsedavajućima, njenim članicama… Ambasador Italije očigledno to pravo osporava. Zar se za pisanje o ovim temama mora imati ili tražiti dozvola? Za nas koji smo preživeli komunizam i Miloševića nema, na žalost, ničega novog u ovom „slučaju“, ali su ova načelna pitanja važna za državu koja želi da postane članica EU-a. To misle i mnogi meni znani i neznani Italijani koji mi pišu ovih dana, nakon što je „slučaj“ dospeo i u italijanske medije.