PR (ni)je kriv za sve

Kupujem „Vreme“ svakog četvrtka i na svaka dva-tri meseca vodim ljutu borbu sa suprugom oko toga koje ćemo od starih brojeva „Vremena“ reciklirati, jer uvek živim u uverenju da ću pronaći dodatno vreme za čitanje tekstova koje sam propustio. Poslednjih meseci, nažalost, primećujem da se, svako malo, pojavi neki tekst koji profesiju ili oblast odnosa sa javnošću (PR ) tretira u negativnom kontekstu, razvija stereotipe o PR-u, ukazujući, čak, da je za sadašnje stanje u Srbiji kriv, ni više ni manje, nego tamo neki PR (public relation iliti odnosi sa javnošću). Ne znam čime su profesionalci koji se bave ovim poslom to zaslužili i navukli gnev redakcije nedeljnika „Vremena“, a jako bih voleo to da znam. Mogli smo poslednjih meseci da pročitamo na stranicama vašeg lista rečenice koje me zbunjuju, jer se i sam bavim ovom profesijom. Predstavljam strukovno udruženje Društvo Srbije za odnose s javnošću (DSOJ) kao predsednik i obavezuje me Etički kodeks koji sam prihvatio. Iskreno, ne prepoznajem se ni u jednom jedinom redu teksta koji je o ovoj mladoj, ali važnoj profesiji napisan.

Voleo bih da se zajednički podsetimo šta su to odnosi sa javnošću (PR). Često volim da citiram definiciju Britanskog instituta za odnose sa javnošću koja kaže: „Aktivnosti odnosa sa javnošću predstavljaju smišljeno, planirano i stalno nastojanje da se uspostavi i održava međusobno razumevanje između organizacije i njenog okruženja.“ Filozofija odnosa sa javnošću (PR-a) ukazuje da ćemo postavljene ciljeve uvek lakše ostvariti uz podršku i razumevanje javnosti, nego kada je javnost indiferentna ili suprotstavljena. E, tu dolazimo do suštine problema. Ako gledam po sebi, nikada nisam zvao nijednog novinara i dosađivao mu da nešto objavi. Trudio sam se da čuvam ugled struke i da se stalno usavršavam ne bih li savladao nove kanale komunikacije. Vidim da me samo bavljenje ovom strukom u nekim tekstovima svrstava u „partijsko-korporativni-piarovski establišment“ koji vlada jer „oni sad vladaju svetom“ („Vreme“, 1063). Neki od novinara bi da podnose Narodnoj Skupštini „inicijativu za zabranu ove pošasti“ koja se uči na „nekom od hiljadu i kusur jednomesečnih kurseva za ‘PR’, strateški raspoređenih po ovom gradu“ („Vreme“, 1054)…

Naše poslednje istraživanje iz 2010. o stanju struke odnosa sa javnošću u Srbiji pokazalo je da 95 odsto PR menadžera ima visoku stručnu spremu, a od toga čak 22 odsto akademska zvanja magistra ili doktora. Članovi Društva su i profesori koji predaju o odnosima s javnošću na različitim fakultetima naših univerziteta. Među njima ima i onih koji su gosti predavači i na drugim univerzitetima u regionu. Zašto da mlade kolege, koje tek završavaju fakultet, stavljamo u poziciju da misle da se školuju i da će se baviti u budućnosti nekim sramnim zanimanjem?

Stoga, ukoliko imate problem sa nekim od „kolega“, onda vas molim da ubuduće kritiku personalizujete. U životu ne volim generalizaciju i uvek volim da čujem i drugu stranu. Nadam se da ćete sledeći put, u skladu sa principima profesionalnog novinarstva, pozvati članove Društva na kafu i razgovor ukoliko vam je potrebna bilo koja informacija iz oblasti odnosa sa javnošću u Srbiji. Kolege koje krše etička načela uvek možete prijaviti i Sudu časti DSOJ. Time biste nama učinili veliku uslugu jer u svakoj profesiji ima „kukolja“. Za kraj, možemo zajednički organizovati i jedan panel, koji ne mora niko da plati, a da mu tema bude npr. „Odnosi novinara i menadžera odnosa s javnošću“.