Poslanička dara

Slažem se u potpunosti s autorom teksta. Postoji izreka: „Težinu reči meri težinom onog koji ju je izrekao“. Mislim da ta izreka dovoljno govori o bestežinskim stanjima odnosno težinama pojedinaca koji su se istakli svojim tragikomičnim komentarima. Problem je u tome što, ova situacija, kao i svaka slična, prođe nekažnjeno. Pa taj poslanik je dovoljno o sebi rekao poistovetivši se sa pevačicom Darom Bubamarom. Zar pored toliko primera on bira baš taj? Što se ne poistoveti sa tolikim brojem obrazovanog sveta koji radi za neuporedivo manje para. Pa jesu li po toj logici ti ljudi manje vredni? Ovo je samo jedan u nizu šamara koje dobijamo od takvih ljudi. Sramota. A predsednik Skupštine SCG kaže: „Poslanici Skupštine ne rade manje jer se rad ne meri po tome koliko dugo zasedate, već se meri ukupan rad poslanika, koji je, verujte mi, veoma mnogo veliki.“ Opet bih postavio pitanje: pa ko meri rad ostalih devet i kusur miliona ljudi, ili jednostavno nismo bitni, naš rad nije bitan i ne ocenjuje se. Ne bih da potpirujem plamen koji je odavno prestao da tinja, već bukti svom jačinom, ali očigledno se u glavama velikog broja pojedinaca koji se nalaze na odgovornim mestima pojavljuje satisfakcija pri samoj pomisli koliko su bolji od ostalih. A jednačina je jednostavna. Nema nijedne nepoznate, jednačina je, razlika između vaše i naše plate, koliko puta veća plata toliko ste bolji. A onda tu dođe i izjava „druga“ iz Švedske koji kaže: „U Beograd iz Stokholma dolazim jer je reč o višim državnim interesima. Toliko ima posla da je, verujte, to veliki teret za mene, da putujem svake druge nedelje praktično za vrlo male pare…“Da se ne bih ponavljao kao što rade akteri ove situacije kroz autorov tekst, prosto me plaši ta uniformnost ljudi koji se ni oko čega ne znaju složiti, ali za platu to nije problem. Zar to ne govori dovoljno?