Pogrešno pitanje

„Ko će pregovarati o Kosovu?“ zvuči kao zanimljivo pitanje, gotovo dnevno-politička misterija i rubrika za tiket najokorelijih kladioničara, ali isključivo ako se izvuče iz svakog mogućeg konteksta. Način na koji nam se predočava ovo „pitanje“ neodoljivo podseća na zagonetke iz Alise u zemlji čuda. Razlika je u tome da ova naša storija nije košmar, nego zatečena realnost.

U cilju da nas uljuljkuje u dremež (makar i ovakav košmaran) do poslednjeg trenutka, vladajuća kasta politikanata nam šapuće ove brojalice i razbrajalice. Tako se ne postavljaju pitanja: „O čemu ćemo pregovarati?“, „Šta mi tačno želimo i šta očekujemo od tih pregovora?“, „Koji su najoptimističniji, odnosno najpesimističniji scenariji?“, „Šta ćemo da činimo po završetku pregovora u zavisnosti od njihovog ishoda?“ i slično.

U međuvremenu se pomenuta pseudopolitička elita nadvlači ne bi li sastavila spisak žrtvenih jaraca za „pregovarački tim“.

Kako nam i dan-danas (ovako oteklima) ponavljaju „da niko ne sme da nas bije“, jasno im je da ćemo iz pregovora izaći sa tako velikim minusom da je bespredmetno baviti se njegovim merenjem – tačnije, njegova veličina odgovaraće udaljenosti njihove uspavanke od trenutne realnosti.

Mešavina nesposobnosti, bezidejnosti i licemerja sabijena ličnim interesima postala je prava bomba koja se sprema da nam eksplodira u lice.

Iskreno se nadam da će nas to konačno probuditi.