Počeo na vreme

U povodu intervjua Emira Kusturice teško je izbeći poređenju – koje, uostalom, ni sam Kusturica verovatno ne bi loše primio – sa velikim švedskim režiserom Ingmarom Bergmanom. Ovo poređenje ne mora nužno biti pogrešno ili besmisleno, niti proizvod lokalpatriotske kratkovidosti; o tome će sud dati vreme i istorija filmske umetnosti. Na žalost po obojicu, postoji još jedan aspekt tog poređenja koji se ne odnosi na njihovu poetiku niti umetničko delo.

Naime, pre koju godinu Bergman se oglasio memoarskim zapisima u kojima je – po prvi put – priznao da je u mladosti tokom 30-ih godina (zajedno sa čitavom svojom porodicom) bio fasciniran likom i delom Adolfa Hitlera.

Kako piše, tako je mislila i čitava njegova okolina. Njegov stric je na radnom stolu držao Firerovu sliku, a Bergmanov otac je vodio porodicu na izlete u Nemačku i pri tom glasno i iskreno žalio što „kod nas“, u Švedskoj, nema takvog velikog lidera…(!?) Režiser „Sedmog pečata“ i „Fani i Aleksandra“ dalje piše kako u takvoj atmosferi nije nikakvo čudo da je i sam bio oduševljen her Adolfom (Dadom), i da je doživeo poraz Nemačke kao veliku tragediju. Docnije se, očevidno, pokajao zbog toga, i odlučio da tu svoju (nemalu) sramotu prizna tek u veoma, veoma poodmaklom životnom dobu.

Kakvu sličnost tu vidimo sa Kusturicom? Uprkos brojnim pominjanjima vlastite (?) imenice „milošević“ u njegovom intervjuu, ostalo je sasvim nejasno šta je režiser zaista mislio ranije, a šta sad misli o bivšem nacional-socijalističkom diktatoru Srbije. Ima nekih delova koji prilično zbunjuju. Recimo, pišući o vezi RTS-a i Vučelića sa snimanjem njegovog filma „Underground“, on kaže: „Da sam parohijalni režiser, onda bi mi verovatno smetalo što je Milošević imao pod punom kontrolom RTS, koja je učestvovala u snimanju… Da je ova zemlja dio sveta, takva pitanja nikome ne bi padala na um…“ Istom tom logikom rasuđivali su, očigledno, švedski (ali nažalost i američki, francuski i drugi) industrijalci kojima za saradnju sa Kruppom i I.G. Farbenom nije („verovatno“) smetalo što su ovi koncerni bili „pod punom kontrolom“ već spominjanog Dade, pa su sa njima srećno trgovali bar do 1939 (a mnogi i kasnije, što se u poslednje vreme otkriva i izaziva velike skandale) – tako dajući svoj doprinos naoružavanju Rajha (a u slučaju I.G. Farbena i proizvodnji ciklona-B), ratu, konc-logorima, itd. Ima i drugih primera iz kojih se vidi da se kod Kusturice stav prema pitanju nacional-socijalizma u balkanskoj varijanti nije sasvim iskristalisao.

Za Kusturicu je očigledno jako dobro što je sa raspravom (pre svega sa samim sobom) na ovu temu otpočeo mnogo pre nego što je dospeo u Bergmanove godine. Šta li je Bergman o sopstvenim stavovima mislio, recimo 1950. ili 1960. ostaće nam zauvek nepoznato. Srećom, to nije uticalo na njegovu poetiku. Ostaje nam da se nadamo da će se slično odvijati i Kusturičina stvaralačka karijera, ali da će se svih tragova vizije zločinačkog tiranina kao „lidera“ osloboditi daleko pre bergmanovske penzije.