Plivanje i glasanje

Stičem utisak da je, nakon mesec dana, rasprava pokrenuta mojim ogledom ušla u završnu fazu. Ako mi se dozvoli ocena dosadašnje rasprave, osvrnuo bih se na njenu dobru i lošu stranu.

Dobra strana je što se, nakon prvih reakcija, rasprava u „Vremenu“ brzo odlepila od ličnog. Pogotovo je značajno to što se, tokom smirivanja strasti, moglo čuti i jedno „izvini“. To je toliko retko u našim polemikama da ne bi smelo ostati nezapaženo. Gospodinu Milošu Stanojeviću čestitke i zahvalnost na tome. Takođe, smirenost i argumentovanost priloga dr Vojina Dimitrijevića omogućila je da se rasprava ne rasplinjuje i ne izgubi u svođenju na koloplet optužbi i protivoptužbi.

Loša strana dosadašnje rasprave je – izbegavanje rasprave. Bilo je prirodno očekivati da će se u „Vremenu“ najpre oglasiti oni koji su neposredno pomenuti u mom ogledu. Oni su se oglasili, ali ne u „Vremenu“, već u kolumnama koje pišu (recimo, Nataša Odalović u „Danasu“, ili Miodrag Stanisavljević u „Republici“), ili na skupovima čiji su organizatori (recimo, Mirko Tepavac, na konferenciji o ekstremizmu u Srbiji). Takvo posredno polemisanje, u „svojoj“ kolumni i na „svojim“ konferencijama, dakle, u okolnostima u kojima oponent zapravo nije prisutan i ne može da odgovori, teško da se može zvati javnim dijalogom.

Takav način polemisanja, koji sadržinski predstavlja grđenje oponenta vikom iz svog dvorišta i odbijanje da se izađe na polje javnog dijaloga, mislim da dodatno ukazuje na svu dubinu rascepljenosti naše inteligencije. Ona je izdeljena po krugovima i medijima, između kojih teško da postoji stvarna komunikacija. I premda se stalno i mnogo priča o dijalogu, kulturi dijaloga, toleranciji za drugo i drugačije, omiljeno sredstvo izražavanja jednog dela naše inteligencije izgleda da je samo – proklinjanje (bacanje anatema). Na pomenutom skupu o ekstremizmu ja sam, jednom jedinom rečenicom gospodina Tepavca, bez navođenja dokaza, bez rasprave i bez obrazloženja presude (a o mogućnosti odbrane da i ne govorim), jednostavno proglašen još jednim srpskim nacionalistom. Time je, valjda, uvodničar rešio problem i mene i moga mišljenja.

Ali, bacanje prokletstva i izopštenje iz zajednice teško da su način na koji se, u demokratskim društvima, rešavaju nesporazumi i problemi. Za to služi javna rasprava. Upravo za to je trebalo da posluže i stranice koje nam je „Vreme“ ljubazno stavilo na raspolaganje. Ova dobra volja uredništva tim je značajnija što je „Vreme“ jedno od retkih domaćih glasila u kojima se još mogu naći i sučeliti mišljenja različitih, prvenstveno demokratskih intelektualnih krugova. Bojkotovati to, tako zahvalno polje za javnu raspravu (pod izgovorom: „e baš nećemo ‘Vremenu’ da dižemo tiraž“), u osnovi pokazuje ne samo intelektualnu nezrelost, već i strah od javne rasprave. Onaj ko ne želi da se pojavi na mestu gde može da susretne i drugačije mišljenje, a pri tom priča o dijalogu, zapravo govori o dijalogu istomišljenika. Ne znam ko ozbiljan to uopšte može nazvati dijalogom.

Vratiću se sada na prilog dr Dimitrijevića. U njemu se iznose izvesne primedbe na moj ogled koje se nikako ne mogu nazvati neumesnim. Te primedbe su metodološke naravi, a stručnjaci su uvek na njih osetljivi. Stručnjaci, takođe, znaju da svaki metod ima svoje vrline, ali i svoje mane. Uopšte ne želim da tvrdim da u mom postupku nema mana. Recimo, jasno mi je da je termin „misionarski“, kao i većina termina u društvenim naukama, ne samo deskriptivan (opisujući) već i normativan (vrednujući). Možda sam mogao da pronađem i adekvatniji naziv od tog. Možda sam tim pojmom mogao da obuhvatim i neke druge intelektualne grupe. Ipak, činilo mi se da u „današnjoj Srbiji“, kako stoji u naslovu mog rada, ovaj intelektualni krug pokazuje najviše misionarskih ambicija, najviše misionarske energije i najviše misionarskog uticaja. I da je misionarstvo jedno od njegovih glavnih osobina. Ako sam ikoga tim nazivom uvredio, spreman sam da se izvinim. Ali, imam utisak da sam taj naziv potkrepio sa dovoljno argumenata, sa dovoljno citata i dovoljno imena, i tako opravdao njegovu upotrebu.

Slično bih mogao da odgovorim i na druge metodološke primedbe dr Dimitrijevića. To, međutim, neću odmah uraditi (premda ostajem spreman da to iscprno učinim prvom sledećom prilikom) jer mi se čini da je nedavni izuzetno tragični događaj učinio da naša javnost u ovom trenutku izgubi jači interes za čisto metodološke rasprave. Ipak, ono što mi i ovog trenutka izgleda vredno pretresa jeste poslednji argument dr Dimitrijevića, koji je on kritički nazvao „Narod je uvek u pravu“. Meni je zanimljivo da je moje odbijanje ocene ovdašnjeg naroda kao primitivnog i antimodernog pročitano kao navedeni iskaz. Naravno, reč je o srpskom narodu i srpskoj društvenoj eliti. Nema sumnje da i srpski narod, kao i srpska društvena elita mogu da greše. Kraj osamdesetih i početak devedesetih godina više su nego dobar primer za to. Međutim, da li greške počinjene u prošlosti nužno podrazumevaju kako su Srbi nezreli za demokratiju? Meni se čini da u upornom zamenjivanju teze „i Srbi su zreli za demokratiju“, sa netačnom i lako oborivom tezom „(Srpski) narod je uvek u pravu“ postoji jedna primisao koja se ne iskazuje. Ona glasi: „Srbi mogu dobiti demokratiju tek kada prestanu da greše.“

Upravo to je ključna „tačka razlaza“ među današnjom srpskom demokratskom inteligencijom. Jedni misle da, uprkos svemu – već učinjenim greškama, kao i greškama koje nadalje mogu učiniti – i Srbi zaslužuju punu i neograničenu demokratiju. Kao što se plivanje najbolje uči plivanjem, tako je najbolji način za učenje demokratije – upražnjavanje demokratije. Drugi, međutim, misle da dokle god Srbi čine greške – a ključnom se smatra što na izborima i dalje većinom glasaju za „nacionalističke“ i „konzervativne“, a ne „reformističke“ i „progresivne“ snage – dotle Srbe treba držati pod nekom vrstom starateljstva. To starateljstvo može biti starateljstvo stranaca, starateljstvo ovdašnje elite, ili neka vrsta kombinacije jednog i drugog. U svakom slučaju, Srbima ne treba, bar još neko vreme, davati da slobodno biraju svoju vlast i svoje institucije. Ja sebe svrstavam u prvu grupu, dok sam one koje nazivam „misionarskom inteligencijom“ sklon da svrstam u drugu grupu.

Ova podela među inteligencijom još više je došla do izražaja sa nedavnim uvođenjem vanrednog stanja. Nije slučajno da iz prve grupe stiže najviše kritika širine i vremenske neodređenosti suspenzije ljudskih prava u Srbiji (recimo, kakve veze ima ukidanje prava na štrajk sa hvatanjem kriminalaca?), najviše zalaganja za vladu narodnog spasa koju bi činile sve demokratske snage u Srbiji, i najodlučniji apeli da se politička kriza rešava izborima (videti, recimo, diskusiju na sajtu nspm.org.yu). Takođe, nije slučajno da upravo iz druge grupe potiče najveći broj apologija uvedenog vanrednog stanja („opasno je bilo Milutinovićevo vanredno stanje, ovo sadašnje obični građani neće ni da osete“), najžešća odbijanja ponovnog okupljanja demokratskih snaga („ne trebaju nam antireformisti u vladi“), i najžešća odbijanja skorih izbora („to bi samo zaustavilo obračun sa kriminalom i reforme“; videti izjave objavljivane ovih dana na B92, kao i na sajtu B92.net).

Sama po sebi, ta podela u demokratskoj inteligenciji nije tragična. Međutim, istinsku opasnost predstavljalo bi ne samo izbegavanje ili prekidanje daljeg dijaloga, toliko neophodnog demokratskom zdravlju ovoga društva, već i korišćenje političkih prilika za sputavanje dijaloga. Ukoliko bi ovo vanredno stanje bilo iskorišćeno (mimo dokazive povezanosti sa kriminalnim grupama) makar i za najneznatniji progon političkih i drugih neistomišljenika, ako se pod plaštom „6. oktobra“ iz čisto političkih razloga izbaci ijedan sudija iz sudstva, ijedan jedini profesor sa univerziteta, krivicu za to neće snositi samo sadašnji nosioci vlasti. Odgovornost za to će snositi i svi oni intelektualci koji su, kao što je to činjeno osamdesetih godina za Miloševića, upravo ovih godina i ovih dana prostirali crveni tepih za moguće uvođenje jednog novog, verovatno ništa manje opasnog političkog autoritarizma. Krivicu za to će snositi i svi oni intelektualci koji su se, zaboravivši na obavezu kritičke uzdržanosti, neodgovorno i lakomisleno prepustili diskursu lične i političke idolatrije.

Može se imati manje ili više razumevanja za „argument budućnosti“. Ali, upravo zarad budućnosti koja „još ne postoji“, nemojmo zaklapati uši pred blagovremenim i argumentovanim upozorenjima iskrenih privrženika demokratije u Srbiji – poput upozorenja da svako veće odstupanje od demokratskih načela, ma koji cilj bio u pitanju, gotovo neumitno vodi izrođavanju i slomu kako tog cilja, tako i celog društva. To upozorenje nije želeo da čuje deo srpske inteligencije osamdesetih. Tako je počinio ozbiljnu istorijsku grešku. Hoće li za to upozorenje danas više sluha pokazati jedan drugi deo srpske inteligencije – upravo onaj koji nad greškom inteligencije iz osamdesetih ne prestaje da se iščuđava?