Ples duhova

U Zapisima seoskog lekara Mihail Bulgakov je ispričao ovakvu priču: mladić je došao kod lekara u zabitom selu i požalio se da ga grebe grlo. Doktor ga je pregledao i video – sifilis. „Slušaj, ovo je vrlo ozbiljno“, rekao je on mladom seljaku. „Evo ti mast. Redovno se maži njome.“ Mladić ga je pogledao sa onim idiotskim seljačkim podsmehom i ponovio: „Mene grlo boli. Mislio sam da mi date neku vodicu da ispiram.“ „Zaboravi vodicu“, rekao je doktor. „Ovo je ozbiljno. Maži se tom mašću ako ti je stalo do zdravlja“. Doktor ga je čuo kako se u hodniku žali nekoj babi: „Mene grlo grebe. A ovaj mi dao neku mast.“ „Mlad je, loše leči“, odgovarala je baba onim zanemoglim seljačkim glasom. U doktorovom uhu je opet zaškripao mladićev smeh.

„Neće se smejati kad počnu da mu trnu noge“, pomislio je. Odnos tog seljaka i tog doktora odnekud me jako podseća na stanje duhova u Srbiji od pre jedne decenije. Od Osme sednice pa sve donedavno Srbijom su vladali jedan čovek koji je ličio na besno prase i jedna žena koja je ličila na duševno bolesnog hrčka. Mladim doktorima „koji loše leče“ se činilo da su ti ljudi upropastili sve ono što se upropastiti moglo. Odgovor na tadašnja upozorenja bio je podsmešljivi smeh. Nabusito držanje pacijenata je govorilo:

„Nek’ bude po našem pa nek’ nam bude loše.“

Kritikovati bolesnu klimu „godina raspleta“ pokazalo se manje rizično nego što je onda izgledalo. Ipak, relativno malo ljudi je – u „Vremenu“, „Republici“, „Borbi“, „Danasu“ ili na B92 – javno kritikovalo Miloševićevu vladavinu. Kada je nevolja koliko-toliko prošla oni koji su se bunili nisu upitali one koji su ćutali: „Je li, a što ste vi toliko ćutali?“ Desilo se upravo suprotno. Oni koji su ćutali stali su da optužuju one koji su kritikovali. Tako se razvila jedna nedavna polemika.

Čitajući pisma u „Vremenu“ činilo mi se da sam sve to već negde video. I u drugim zemljama i u drugim polemikama. U Rusiji se nešto slično nazivalo raspravom Evropljana i Slavjanofila (pri čemu su isti ljudi ponekad stajali na različitim stranama polemike). U Americi je nekoliko puta obnavljana polemika između internacionalista i izolacionista. U Srbiji smo sve to iskusili pod drugim imenima. Kritički raspoloženi intelektualci su prvo nazivani „stranim plaćenicima“. Izvesni gospodin je svojevremeno javno tvrdio da su za sve što nam se dešava krivi ne Mladić ili Milošević nego – Vesna Pešić. Zatim su oni kojima je svetsko prvenstvo u fudbalu jedini dokaz da svet postoji nazivali one koji su i bez toga znali da svet postoji – mundijalistima. (Uzdajući se da će ih mentalni ekvivalent albanskih bunkera odbraniti od nesigurnosti i nejednakosti globalizacije). U aktuelnoj varijaciji te iste dosadne melodije srećemo termin „misionarski intelektualci“. Smisao je, valjda, da se ti misionari – daleko im lepa kuća – vrate tamo odakle su došli. Pred tim domišljatim izrazom upitao sam se da li je „misionarski intelektualac“ bio na primer Petar Petrović Njegoš, pošto mu je uzor u svemu, sem u pisanju, bio Petar Veliki koji je Rusiju vesternizovao ognjem i mačem i uveo porez na brade. U suštini mi se čini da je manje važno ko je u prošlosti ili – prema onom denuncijantskom spisku – upravo sada „misionarski intelektualac“. Suštinsko pitanje je šta bi bila alternativa tome što je duhovito nazvano misionarskim intelektualcem? Da li je to:

a) Evet efendija?

Opisan u Andrićevom Omer-paši Latasu. Dolazi od turske reči evet – koja znači „da“, „jeste“, „potvrđujem“. Funkcija laskavca sa dvorova drevnog istoka za koju je Andrić zamislio da je preživela u sviti seraskera u Bosni u XIX veku. Njegova dužnost je da na sve što se dešava kaže da je odlično, sjajno, ne može biti bolje. On svog velikaša ubeđuje da živi u najboljem od svih svetova. Andrićev evet efendija se usred starosti zaboravio da malo umeri svoje pohvale pa je povikao nešto kao: „E hvala ti bože da te takvog vidim“ jednom oficiru kome je tog dana umrla žena na porođaju i ovaj ga zamalo nije ubio.

b) Seoski sluga?

Definisan rečenicom koju je Dobrica Ćosić uputio domaćinima u Višegradu krajem bosanskog rata: „Ovde sam da vam služim.“ Ta ljubavna izjava bila je namenjena lažnoj i idealizovanoj slici naroda. Stigla je na adresu Zmije, Pacova i Prevare.

c) Oprezni tumač čaršijskih tabua?

Neko ko rado i lepo govori o ničemu. Lekar za mrtve konje. Stručnjak za carevo novo odelo.

d) Udbaški psiholog kulture?

Bestidni propagandist. Profiter sumanutosti. Dušamanin nade, uništitelj smisla, već deset godina zanjihan između smaranja i mrakobesja, između gluposti i zla. Oslanjajući se na lokalne autentične potencijale, nastoji da mentalnu konfuziju pretvori u permanentno stanje. U tom cilju je proživeo udbaške Tarabice, crvene vojvode, salonske fašiste, zakukuljene ubice i sve ono što je progmizalo, prourlalo i prorezalo po našoj istorijskoj sceni protekle decenije.

I konačno, ko bi bio alternativa misionarskom intelektualcu ako ne:

e) Aboridžin?

Osoba koja se ne kupa iz straha da ne izgubi od autentičnosti. Recimo onaj rodoljubivi i mudri sveštenik koji je u vreme kralja Milana grmeo protiv železnice – „zapadne ale“. Tradicionalista. Nepobedivi igrač Plesa Duhova. Šta je Ples Duhova? To je oblik radikalnog (mada izmenjenog) tradicionalizma i mesijanizma nekih indijanskih plemena. Ples je nastao kao proizvod vizije proroka plemena Pajuta Vavoke, 90-ih godina XIX veka, kada su glavni indijanski ratovi bili već završeni a poraz izvestan. Tužni i inspirativni ples se proširio među plemenima Velikih Ravnica kao plamen. Plesači su verovali da će se ako nastave da igraju Ples Duhova sa neba vratiti umrli ratnici i bizoni i oni će biti brojniji od belaca. Pošto su igrači mislili da su njihove košulje neprobojne za metke, Ples Duhova je, posredno, doveo do poslednjeg masakra kod Ranjenog Kolena.

Da li se opis poželjnog srpskog intelektualca nalazi na ovom spisku hvalitelja, zaluđivača, slepih vođa, slugu koje u stvari naređuju, udbaških proroka i najposle opasnih i tužnih tradicionalističko – mesijanskih šarlatana?

„Ja sam svagda primetio da oni koji mnogo čitaju malo poste“, rekao je jednom dobrodušno Dositej Obradović. A ja sam svagda primetio da narod uglavnom besramno idealizuju i hvale oni koji hoće da ga prevare i pokradu. Ko neće da krade ne mora ni da hvali. Oni koji su 10 godina u Bambilendu mirisali cveće iz kose Mire Marković, a zatim se uljuljkivali Koštuničinim unjkanjem i mirboženjem, najednom su se osvrnuli oko sebe i utvrdili da neki neodgovorni pojedinci kritikuju ono što se nakad nazivalo „našom stvarnošću“, a nisu primetili ništa čudno dok su se narodni poslanici rvali s medvedima i na skupštinsku govornicu izlazili praćeni harmonikašem. Nisu primetili najdužu opsadu stoleća i one hladnjače. Sad ih je uznemirilo to što su „patrioti“ bili izdajnici a „izdajnici“ patrioti, budući da im je na pravi način bilo stalo do dobrobiti svog i okolnih naroda. Uzrujalo ih je otkriće da nema takvog koncepta, patriotizma ili pak takvog zagonetnog „legaliteta“ iza kojih se bezbedno mogu kriti ubice. Njih brine što se naokolo hapse glave kriminalne hidre, ljudi sa rukama krvavim do ramena koji su učinili toliko zla nama i – ne zaboravite – drugima.

Prava podela među srpskim intelektualcima očito nema veza ni sa misionarima ni sa aboridžinima. To je podela između profesionalnih hvalitelja i kritičkih intelektualaca. A zašto kritičkih? – zatreptaće neko sa novopronađenim darom za uloge naivki. Zato što treba verovati da život može da bude bolji. Zato što je Maksim Gorki trpljenje smatrao „osobinom životinje, drveta i kamena“. Zato što je Volter govorio da kritičnost prestaje sa smrću. Zato što je Karl Kraus učio da je svaka književnost koja nije protiv današnjeg dana samo književnost za današnji dan.

P.S. Konačno, upitajmo se da li je ubijeni premijer Đinđić bio misionarski intelektualac? Odgovor na ovo pitanje pomaže nam da definišemo ovu polemiku i osvetljava pozicije ljudi na njenim dvema stranama?

P.S.S. A sada nešto sasvim drugačije – što bi rekli oni u Monti Pajtonu: Jedna od najvažnijih osobina demokratije je „pravo da izražavaš nepopularno mišljenje“. Nimalo mi ne bi smetalo da neke od crnih kapuljača, sa sve psihijatrom i onim generalom sa osmehom i tiranosaurusa, završe u Hagu. Srbija se umorila od uloge njihovih taoca. Znam da je Vašington kompromitovan kolonijalnim iskorakom u Irak. Znam da zvanična Amerika, sa hipokrizijom dostojnom Mire Marković, ne priznaje sud koji je sama ustanovila. I utoliko to je „lažni sud“. To je „lažni zatvor“. Jeste, ali ima prave rešetke i iza njega će sedeti prave ubice. I, kao što sad neko u Hagu, umesto mene, mora da trpi Miloševićevu monomaniju, tako je za Beograd očigledno bolje da crne kapuljače sede tamo nego da kod kuće ubijaju premijere.