Plaćena faktura

Slika 1: Samoposluga, ’93.

Stojim iza gomile ljudi koji se bukvalno tuku oko jedne korpe hleba, s nadom da će ostati barem jedna vekna koju moram da kupim.

Slika 2: Dom zdravlja, ’93. Držim u rukama bolesnu jednoipogodišnju ćerku i sa nevericom slušam medicinsku sestru na šalteru koja mi kaže da oni nemaju tu injekciju koju je doktor prepisao, ali da ih ima jedna privatna apoteka po ceni od 50 DM. Znam da u džepu imam dinara u vrednosti oko 5 DM, a ne znam da li u kolima imam goriva da se vratim kući.

Slika 3: Podrum, 24. mart ’99. U podrumskom kršu, na plastičnim džakovima u kojima su uredno složeni svi brojevi „Vremena“ od ’92, spava moja ćerka Dunja, a moja supruga i ja komentarišemo kako i stare novine mogu korisno da posluže.

Slika 4: Stan, Uskrs ’99. Mojoj Dunji, koja zna sve dijaloge iz filma „Mi nismo anđeli“, kažem da je došlo vreme da i njen tata ide u rat, gledam suprugu Danijelu kako pokušava da zadrži suze i odlazim da se borim protiv NATO agresora, ne znajući pri tom na koju foru da stignem na zborno mesto koje je udaljeno 50 km od Beograda.

Drug Vlajko se ubio. Do besa me dovode lamentiranja njegovih kolega ratnih zločinaca i drugova iz crveno-crne koalicije koji su nam svojim neodgovornim političkim ponašanjem oduzeli 10 godina života i komentari kako se drug Vlajko pridružio svojim kolegam policajcima koji su pali na Kosovu, pa mene treba sada da grize savest što sam se živ vratio iz rata.

Ne znam imam li bilo kakvih osećanja nad sudbinom cele te ekipe patriota. Sa druge strane, znam da svaki račun dođe kad-tad na naplatu. Nesreća je što smo veliki deo te njihove fakture svi mi već platili.