Pismo pod bombama

Beograd, 12. maj 1999. godine, oko ponoći, pod uzbunom

Draga Sonja,

Već nekoliko dana od naših zajedničkih prijatelja slušam da si napisala ‘sraman’, ‘grozan’, ‘odvratan’… tekst. Večeras sam konačno dobila iz Pariza preko e-maila tekst koji se zove „Balkanski kraj“ skinut sa www.iwpr.net. Dajem ti precizna obaveštenja o izvoru jer se u dnu duše još nadam da ovo ti nisi napisala i ovako pljunula na decenijski napor ljudi iz demokratske alternative.

Iz bezbedne pozicije – bez bombi, skloništa, nemaštine, bez straha od mogućih posledica za ono što govoriš, ti deliš savete onima koji nas ubijaju, predlažeš im da nas dokrajče, stave pod protektorat, porobe. U kakvoj vezi su ovi tvoji predlozi sa zaštitom ljudskih prava?

Tačno si rekla da će uništavanje koje je NATO izazvao skupo koštati Srbiju, da će poništiti napore nekoliko generacija. I to je jedina istina koju si rekla.

Tvoje spekulacije o politici u regionu su „ide Mara posred sela 30% nevesela“. Ono što se događa u tvom narodu (ako ovaj narod smatraš svojim) ne može se shvatiti na međunarodnim konferencijama, ni u lobijima i salunima. Treba deliti sudbinu vlastitog naroda da bi ga razumela.

Za mene je legitimno da si se uplašila bombi, imala dovoljno novca da odeš i ostaneš tamo gde nema rata i otišla si. Ali, svoj izbor ne moraš pravdati katastrofičnim lamentacijama i pljuvanjem po svima koji su ostali.

Kažeš: „Koncerti i druge demonstracije u stvari otkrivaju odbijanje naroda da se suoči sa zločinima koji se na Kosovu čine u njegovo ime.“ To prosto nije tačno. Koncerti su odbijanje ljudi da prihvate memljive, vlažne, smrdljive podrume i skloništa kao jedini izbor, usud.

Ti znaš da sam od prvih antiratnih demonstracija organizovanih još 1991. ispred Skupštine SR Srbije aktivna u antiratnom pokretu i suprotstavljena režimu. U to vreme ti si Sonja još primala platu u Saveznom ministarstvu inostranih poslova i nisi ni pomišljala da budeš aktivna u nevladinom sektoru. E vidiš, i ja sam kao feministkinja i pacifistkinja izašla na prvi koncert na Trgu republike da razbijem u sebi strah od sirena i noćnih udara bombi.

Osim koncerata, kojima su se pridružili mnogi – konačno bombe se tiču svih nas – organizuje se i nevladin sektor. Naravno da se plašimo. Ne znamo da li ćemo i kada ćemo doći pod udar vlasti, hoće li još neko od nas završiti kao Slavko. Ali, ipak se sastajemo, pišemo proglase, šaljemo ih preko interneta (dok ga ne ukine Amerika).

Srbiji i Jugoslaviji demokratiju ne mogu doneti NATO trupe, niti bi protektorat unapredio ljudska prava Albanaca i Srba. Do demokratije se može doći samo mukotrpnim, strpljivim radom, građenjem ćelija demokratskog društva, pravila i procedura demokratskog odlučivanja. SAD i NATO su unazadili razvoj demokratskih odnosa, obezvredili decenijski napor nevladinih organizacija, obesmislili gandijevski otpor albanskog stanovništva prema kome gajim duboko poštovanje.

Nažalost, rasplet nepriznavane, potiskivane i gušene (sredstvima državne represije) dugogodišnje krize izgleda tragično i mimo je volje mnogih ljudi. Takav rasplet ovdašnjoj vlasti omogućili su upravo SAD i NATO. Bez NATO bombi ne bi bilo egzodusa Albanaca. Udari bombi proizvode masakre, pokrivaju i omogućavaju zločine i drže u strahu sve ljude. To nije bilo nemoguće predvideti.

Kad već hoćeš da se baviš političkim analizama, zapitaj se zašto su deus ex machina u Kleberu postavljeni zahtevi Jugoslaviji koje nijedna država ne bi prihvatila, za koje nisu znali ni članovi parlamenata zemalja koje nas bombarduju. Zašto humanitarne organizacije nisu Albancima davale pomoć da popravljaju oštećene kuće i zašto su govorili o ratu koji će početi na proleće?

Milošević ne uživa moje simpatije. Dosta papira sam utrošila kritikujući njegov režim. Ali, Milošević je mali igrač u opakoj militarističkoj igri, u kojoj smo svi mi samo pokusni kunići. I ti Sonja. Militarizam koji se nadvio nad naše i njegovu glavu gori je od njegovog. Biti u službi tog militarizma za mene je potpuno neprihvatljivo. Ovim što si napisala poništila si prijateljstvo s ljudima koje nazivaš „zanemarljivom demokratskom alternativom“ (mnogo nas je više no što procenjuješ, Sonja, seti se zime ‘97).

Ako, na našu nesreću – i Srba i Albanaca – dospemo pod protektorat i ti budeš neki potonji Nedić, ne bih ti bila u koži. Niko ne zavređuje tako bednu ulogu. Uz to u Srbiji ti je to pozicija glinenog goluba.

Molim te Sonja, izvini se svojim drugovima i prestani da lupetaš. Ti to možeš.

Pozdrav

Nadežda.