Pančić je kompetentan

Gospođo Perper-Prokić, u našem dopisivanju nije ni bilo sporno da svako ima pravo da izrazi svoj stav. Sporno je nešto drugo. Vama se, naime, ne dopada to što Pančić nije spreman da zaboravi Đorđeviđeve aktivnosti pre jezivog raspada one zemlje i dok je on trajao i u ime lepše strane istine o ovom umetniku ćušne onu ružniju (ima je, dakle) pod tepih. Pri tom, Pančić ne tvrdi da je Đorđević jedini ili najvažniji učesnik u tim događanjima naroda, ali im je i te kako dao doprinos. Ukratko, Pančić pripada malobrojnoj školi mišljenja koja smatra da se ništa ne sme zaboraviti, da se mora izneti u javnost svačiji doprinos toj istoriji beščašća i da kad je to u pitanju svako treba da čisti sopstveno dvorište. Ili možda mislite da bi Viktor Ivančić iz Hrvatske trebalo da piše o Đorđeviću, a Pančić odavde o nekom Perkoviću koji je biranim rečima o Srbima terao „psine preko Drine“?

Nema razloga za vašu zabrinutost da će „legenda“ biti počišćena na reciklažu. Koliko vidim, g. Đorđević je u usponu: drži koncerte u zemlji i inostranstvu, daje intervjue i učestvuje u emisijama koje odražavaju slobodarski i urbani duh Beograda („Minimaks“, „Tabloid“, „Svet plus“ i sl.).

Što se tiče Pančićevog „razrednog“, ponudili ste tri verzije. Prva, Pančić ima razrednog koji mu nalaže da blati nacionalno. Druga, Pančić ima razrednog, ali mora sam da nam kaže ko je to. Treća, vi je, gospođo, možda naslućujete, ali želite da to ostane vašom malom slatkom tajnom. Drugim rečima, kada vi pljujete „žestoko i usmereno samo u jednom pravcu“ (koristeći pri tom srpski s primesama engleskog), to je u redu. Kada to čini Pančić (upotrebljavajući verziju esperanta), on je nevaspitan i ima gazdu.

Lajza Mineli se sama izvukla iz pošasti alkohola, droge i neurednog života. Tamo je individualnost mesto opšte kulture pa nije bilo potrebe da ceo Njujork ustane na noge da bi je vaskrsao.

Pančić je, po mom mišljenju, dobar novinar. Nalazim da je njegov stil svež i neobičan, poigravanje rečima i smislom duhovito, a beskompromisnost osvežavajuća u ovoj poplavi relativizacije i „nerevanšizma“, koja nas je zahvatila posle demokratskih promena. Veoma me podseća na mladog Vinavera.

A sada, „point“. Kako vas razumem, „onaj koji stalno pljuje po legendama mora da bude bar malo legendaran (zbog kredibiliteta)“. Sreća što ovo mišljenje nije uvek preovlađujuće jer bi se i jedan Crnjanski loše proveo.

Moj „point“ je, dalje, da je Pančić nezaobilazno ime u novinarstvu i poznati književni kritičar, sasvim kompetentan da oceni g. Đorđevića (i delo i lik).

Osim toga, vaša „point teza“ ponešto je bazirana i s jednog drugog aspekta. Ako bismo je uvažili, to bi značilo da, recimo, pisac Arsenijević treba da poživi nekih osamdeset godina (da bi imao relevantno knjiženo delo) i tek tada staračkim glasom prošušljeta da mu se ne čini da Dobrica Ćosić svojim književnim opusom (a naročito političkim delovanje, dodajem ja) zaslužuje tako visoko mesto na našem književnom nebu.