Otvoreno pismo generalu

General Zdravko Ponoš je svakako prijatno osveženje koje se moglo zadesiti srpskoj armiji. Mlad i obrazovan, neopterećen zločinima i ratnim razaranjima, moderan i tolerantan, suštinski odudara od onih podgojenih „ratnika“ iz Miloševićeve ere. Iako je mlad i perspektivan, ipak je svoju vojničku karijeru delimično gradio i u vreme kada je uloga armije bila bitno drugačija od ove na čijem je on čelu. Naravno da nije sam po sebi greh to što je neko deo svoje karijere gradio u vreme najpolitizovanijeg perioda kroz koji je prošla najpre JNA pa VJ i na kraju Vojska SCG. Pokušaću najdobronamernije da ukažem na neke stvari koje nedostaju ovom briljantnom oficiru:

U svojoj „ispovesti“ datoj nedeljniku „Vreme“ gospodin Ponoš sam kaže, citiram: „Znam da u javnosti postoje optužbe da sam učestvovao u ometanju signala nezavisnih stanica poslednje godine Miloševićeve vlasti, ali tvrdim da nisam bio operativno angažovan u takvoj praksi, niti mi je poznato da je vojska u tome učestvovala. Ne isključujem mogućnost da su praćene komunikacije u toku samih ratnih događaja, ali kada je reč o ometanju nezavisnih medija, neki državni organi bili su u to vreme mnogo moćniji, opremljeniji i bliže režimu od vojske.“ Gospodine Ponošu, čak i da niste bili operativno angažovani na samom ometanju i da niste u tom trenutku znali da je vojska bila angažovana na ometanju nezavisnih medija u Srbiji, imali ste priliku da se sa tim upoznate u nekoliko navrata. Najpre je nedeljnik „Vreme“ za koji ste dali intervju objavio stenogram sa kolegijuma načelnika Generalštaba VJ koji je održan 18. 07. 2000. godine u organizaciji tadašnjeg Generalštaba VJ. Kolegijumu su prisustvovali i čelni ljudi SDB-a Srbije. Na tom sastanku je doneta odluka da se ometaju nezavisni mediji koji nisu po volji režima. Naređeno je da odluke sa tog sastanka budu „državna tajna“. Sastanak je otvorio načelnik Generalštaba VJ Nebojša Pavković, sledećim rečima:

„Znači težišni zadatak jeste ometanje ovoga programa svih programa koji dolaze na naš prostor, emituju se ovde kod nas i ovaj ja mislim da mi tu za formiranje tog dela da formiramo jedan tim gde bi bio Geza, čovek za tehniku i Radovanović general za ometanje, Filipović i Slavko, znači dvojica.“ Dakle, general Radovanović je bio Vaš pretpostavljeni, a koliko sam upoznat i više od toga. Bio je aktivno prisutan na pomenutom sastanku a kao načelnik Elektronskog izviđanja i protivelektronskih dejstava operativno je vodio ili planirao vođenje ometanja slobodnih medija. Posle 5. oktobra bio je nagrađen diplomatskom karijerom u Beču.

Sastanku je prisustvovao i Goran Matić, ministar za informisanje, koji je između ostalog rekao:

„… Kad je Studio B mogao da ode, kad je ‘Blic’ išao sa one rotacije, kada smo obrnuli bez ikakve povika i buke i talasanja onda možemo to isto da uradimo sa stanicom SOKO u Sokobanji ili bilo kojoj drugoj stanici u Srbiji, milosti neće biti, i treba da nastavimo tempo laganog gašenja i gušenja stanica koje su antidržavne i koje vode antijugoslovensku politiku, tu ćemo nastaviti.“

O tom kolegijumu sam i sâm pisao u knjizi Vojna tajna II deo ali je vojno tužilaštvo uhapsilo mene a ne one koji su vršili aktivno ometanje nezavisnih medija. Na tu temu je snimljen serijal u produkciji TV B92 pod nazivom „Strogo poverljivo“ gde svedoci svedoče o ometanju nezavisnih medija. Pomenuti stenogram sa kolegijuma načelnika generalštaba VJ se nalazi i dalje u arhivi VJ zatim u sudskom spisu u poznatoj aferi „Perišić“. Postojali su dnevnici u bataljonu EIPED-a u kasarni „13. maj“ u Batajnici i naredbe koje frekvencije će se ometati. Vojska je raspolagala moćnim jedinicama ranga bataljona EIPED-a na nivou armija bivše JNA, a kasnije i njenih pravnih sledbenica. Za ometanje TV i radio stanica čiji repetitori su fiksni a frekvencije nepromenljive nije potrebna nikakva napredna tehnika. Dovoljno je imati predajnik na istoj frekvenciji, iste ili jače izlazne snage. Ti kanali nisu bili zaštićeni niti su imali mogućnost trenutnog prelaska sa jedne na drugu predajnu frekvenciju. Vi kao tehnički oficir savršeno znate da za to nije potrebna savremena tehnika za ometanje. Vojska je u tome učestvovala i Vi ste sa tim upoznati, ako ne tada onda svakako posle 2000. godine. Šta biste Vi mogli da uradite da ne biste nosili opravdanu hipoteku nekoga ko je objektivno odgovoran za ometanje nezavisnih medija a nalazi se u dijapazonu Vaših ovlašćenja ili predstavlja Vašu moralnu obavezu:

1. Da skinete stepen tajnosti sa svih dokumenta koji predstavljaju dokaz izvršenih krivičnih dela počinjenih u ime armije kao što su stenogrami sa kolegijuma načelnika Generalštaba VJ objavljenih u knjizi Vojna tajna, to može da uradi onaj organ koji je naredio stepen tajnosti ili viša instanca. Naredbu je doneo načelnik generalštaba VJ a sada ste to Vi, ili možda smatrate da su takva dokumenta i dalje tajna a sistem vrednosti kojima je tajnost uspostavljena i dalje treba da bude na snazi.

2. Ukinete sramnu suspenziju potpukovnika Miodraga Sekulića zahvaljujući kome smo i saznali kakav je stepen kriminalizacije zahvatio armijski vrh.

3. Javno se izvinite svim radio-stanicama koje je ometala VJ.

4. Javno osudite sve pojedince koji su učestvovali u trošenju narodnog novca za ometanje nezavisnih medija.

5. Naredite istragu o zloupotrebama u Generalštabu VJ u vreme a i posle Miloševićeve ere. Dokaza o tim stvarima i sam imam previše.

Dakle, sad znate da je vojska ometala medije. Nemojte zabijati glavu u pesak govoreći jedno a radeći drugo. I Boris Tadić je dobro upoznat sa nedelima vaših prethodnika, ali mu to nije smetalo da kao ministar odbrane stane iza svog prijatelja Branka Krge i naredi hapšenje onih koji su samo dobronamerno i dokumentovano iznosili istinu. Ukoliko niste spremni da ispunite ovo o čemu sam pisao u pretposlednjem pasusu, onda je titula „ličnosti godine“ koja Vam je dodeljena samo pusta samoreklama koja me podseća na našeg najlepšeg evropskog predsednika Borisa Tadića. Lepota od koje mi nemamo koristi a mnogi imaju štetu.

P.S. Pismo je poslato i Zdravku Ponošu sa kompletnim stenogramom kolegijuma načelnika Generalštaba VJ iz kog se nedvosmisleno vidi da je vojska učestvovala u ometanju nezavisnih medija. Tako da je on poslednji čovek u Evropi koji je saznao za tu bolnu istinu. Izgleda da je neobaveštenost odgovornih ljudi u Srbiji tradicija.