Otkrivanje »zavere«

Čitalac bi mogao da pomisli, kada pročita još jedan osvrt Srđe Popovića na temu Švarmovog filma, da je ovaj beogradski advokat u svemu u pravu i da možemo da stanemo sa strane i da aplaudiramo. I sve je tako do momenta kada se beogradski advokat počne da ponaša kao „arbitar ukusa“, odnosno kao stručnjak za pitanja medija.

Čini mi se da je Švarm, pored svih manjkavosti i blagog žutila koje prekriva njegov poslednji dokumentarac, više pozvan da priča o tome kako se radi novinarski posao.

Popović se u svom „predavanju“ koristi načinom za koji optužuje Švarma. I to bi moglo da se previdi, ali ne može da se previdi činjenica da SE, kada već poteže novinarski kodeks (mada ne navodi koji kodeks), Popović bavi samo jednim slučajem u srpskom novinarstvu, štaviše postavlja se kao neko ko je otkrio „zaveru“, ukazao ljudima na kontroverze koje je dokumentarac izazvao. On je optužio Švarma za tendencionizam i za profesionalnu aljkavost. Ajde ovo prvo, to je stvar lične procene, ali kada se advokat Popović nije ranije oglašavao povodom nekih drugih dokumentaraca emitovanih na lokalnim televizijama, koji takođe nisu „u jotu“ bili zasnovani na „kodeksu“ (ali su zastupali stavove bliže politici Popovića), to može da ukaže na njegovu tendencioznost i da on sam ima nešto lično protiv autora ovog filma. A to već nije objektivan pristup i svakako ne doprinosi pristojnom javnom dijalogu.

Film je možda loš, ali mislim da nije u redu optuživati čoveka koji je „do juče“ bio dobar novinar, a odjednom je postao „Tijanićev potrčko“. To će teško da dokaže i takav advokat od formata (ako se tako kaže).