Osnovana paralela

Čitajući Vaš osvrt na naš tekst „Vlada Cvetković–Daček“, objavljen na sajtu „Nove srpske političke misli“, stekli smo utisak da nikada nismo bili bliži mogućoj parafrazi čuvene i često pominjane izjave Aleksandra Tijanića: „Ako kritičari vlade prežive, Srbija neće!“ Pitaj boga šta će o idejama tog tipa pomisliti neko iz „trostrukog kordona“ oko predsednika, koji ste preporučili, ili onaj ko ne bi trebalo „ništa da prepusti slučaju“. Da li se to možda neko zlo sprema, sluti, ili preporučuje prema onima koji bi se usudili da novu vladu kritikuju? A Vi ste, želimo da verujemo, samo kozerski hteli da se istaknete kao prvi branilac vlade, u tom trenutku još neformirane, ali odobrene od ključnih vlasnika svega i svačega u Srbiji (uključujući tu i mnoge medije).

Iako se u tekstu nismo bavili „likom i delom“ aktuelnog predsednika Republike Srbije, tačno ste primetili da od pogibije Zorana Đinđića nije bilo tolike koncentracije para i moći u rukama jednog čoveka koliko će ih za koji dan biti u rukama Borisa Tadića. S obzirom na to da je tako – a znamo koliko je naš sistem opterećen korupcijom, voluntarizmom, klanovskim duhom, nedostatkom političke kulture – zar onda svi ne treba da doprinosimo da vlast bude manje zatvorena i neodgovorna? Bolje je da gotovo svemoćna vlast bude i prekomerno kritikovana nego da se aplaudiranjem ili makar ćutanjem ohrabruje i podstiče njeno „kvarenje“.

Nažalost, čini nam se, a i Vaš tekst nas u tom pogledu uverava, da ćemo uskoro imati za demokratski sistem neprirodnu simbiozu velikog dela nevladinog sektora, uticajnih medija i vladajućih struktura. Aktivne nevladine organizacije i mediji – koje često u pozitivnom smislu nazivaju „psima čuvarima“ demokratije – bili su i te kako budni u slučaju prethodne vlasti. I koliko god da su u tome bili prisutni lični interesi vlasnika i „dresera“ ovih „pasa čuvara“, (hiper)kritičnost prema vlasti bila je korisna za naše društvo. Međutim, vlada Cvetković–Dačić u formiranju, suštinski neograničena nevladinim i medijskim „stegama“, mogla bi ubrzo da dođe u iskušenje da eliminiše i one malobrojne mehanizme javnog nadzora.

Odnos vladajućih struktura prema RTS-u i „Politici“ u okolnostima kada još ni vlada nije ustoličena zlokobno nagoveštava takav razvoj događaja. Nadamo se da ćete se, i pored Vaših političkih ubeđenja, interesa i simpatija, ipak složiti da to neće pogodovati odgovornosti i otvorenosti vlasti. Želimo da verujemo da je reč samo o tome da Vas je naš tekst revoltirao, i zato ste reagovali ne razmišljajući o širim posledicama stava koji provejava kroz Vaš članak – o posledicama po medijske slobode i osećanje sigurnosti svih nas da prosuđujemo o javnim pitanjima i iznosimo svoje stavove. Jer ako ne prežive kritičari vlade, neće ni srpska krhka demokratija!

Na kraju, što se našeg teksta tiče, bilo bi u duhu evropskih vrednosti – radi kojih vladajuće partije i kažu da su prevazišle neslaganja – da ste argumentovano rekli zašto su poređenja ovogodišnje „julske vlade“ i vlade iz 1939. godine nategnuta. Etiketiranje, proizvoljno nazivanje nekog teksta „budalastim“ sigurno ne pomaže Vašim čitaocima da definišu sopstveno mišljenje. Opet, gotovo smo sigurni da to uglavnom nije publika koja traži instrukcije u vezi sa ideološkom linijom koju treba da sledi. Međutim, pošto izgleda da ih glavni i odgovorni urednik lista koji čitaju potcenjuje i bez iznošenja argumenata natura im svoje stavove, čitaocima „Vremena“ ostavljamo „koordinate“ kako bi mogli da pročitaju tekst „Vlada Cvetković–Daček“ (http://www.nspm.org.yu/koment_2007/2008_cv_dacek1.htm) i sami prosude o osnovanosti paralela između Srbije danas i naše zemlje pred Drugi svetski rat. Kao istoričari, stojimo iza tvrdnji koje smo izneli.