Opusti se

Poštovani gospodine Pančiću, pročitala sam vaš tekst i opet, po ko zna koji put, pomislila, a to pomišljam svaki dan nekoliko puta, zar to nisu stvari koje bi svi ljudi trebalo da znaju.

Normalno je, valjda, da ljudi život provedu u radu i da time doprinose opštem dobru. Kad kažem rad, ne mislim samo na bukvalno rad, kao kopanje i slično, nego i razmišljanje, savlađivanje sopstvenih nedostataka i strahova.

Međutim, nekako, kao što sam već rekla, svaki dan sam suočena sa činjenicom da ovde svi nekako vole da to neko drugi radi, da neko drugi misli za njih, odlučuje, pa i kopa, a onda kad ne bude kako treba, da pljuje po njemu kako je nesposoban. A kada pitate „pa, šta misliš ko bi to bolje uradio“, odgovora nema, do onog ne postavljaj glupa pitanja, već će se naći druga budala, i čuveno – opusti se. Nažalost, tako se vrlo brzo dolazi, a mislim da je do toga već uveliko došlo, da se vlasti i odlučivanja prihvataju loši ljudi, koji su tu ne da bi nešto doprineli, nego da bi u ime ovih, što baš ništa neće da rade i misle, uzeli para koliko god mogu.

Tako da je mislim, dobro što vi i vaše kolege pišete ovakve tekstove, valjda u ovoj našoj zemlji ima nekog ko to može, ne mislim samo na ovaj tekst, da razume. Ali isto tako mislim i da nama spasa nema. Možda neko nekad započne nešto. Do tada radimo i čekamo.