Opasni šabloni

I mene je Živkov pogodio u živac osvrnuvši se na pomodnu besmislicu „svaštanešto“ i podsetio me da sam odavno uočio pojave infantilizacije jezika. „Svaštanešto“ je verovatno neko dete izvalilo u nekoj po decu stresnoj situaciji (pred kamerama, ili pred većim skupom odraslih), a onda je to postao omiljen izraz onih koji bi želeli da njihov diskurs deluje „detinje“ spontano, odnosno da ne bude turobno i dosadno ozbiljan. Ta težnja ka dečjem govoru oseća se i u izgovoru i u intonaciji. Već više od deset godina u modi je, najpre u Beogradu, a potom u celoj urbanoj Srbiji (zahvaljujući najviše televiziji), izgovor otvorenih i naglašenih samoglasnika E i U tako da im prethodi jedan jedva primetan poluglas, I i W, pa se čak i na televiziji čuje: wovo je niešto nwovo… Takav izgovor prihvatile su isključivo žene, naročito one mlađe, slutim, iz želje da svom govoru daju dimenziju dečje prostodušnosti, dok muškarci jezik unakarađuju više na leksičkom planu, otkrivajući istovremeno neznanje i prepotentnost koja po pravilu ide uz neznanje. Kad se pojavio pridev „civilizacijski“ mnogi su pomislili kako je to nov način da se kaže „civilizovan“. Pa tako čujemo i čitamo da je nečije ponašanje „necivilizacijsko“, na primer, kad neki navijači naprave lom na stadionu i naročito izvan njega, umesto „necivilizovano“. Prilog „ikad“, koji se u TV reklamama nemilice koristi, grubo narušava sintaksu srpskog jezika tako što se pojavljuje u doslovnim prevodima reklamnih poruka na engleskom: najbolja pasta za zube „ikad“! U engleskom može, u srpskom bi moralo: „… koja je ikad proizvedena“. A imamo i nesvesne pokušaje omalovažavajućeg šablonizovanja govora. Kad mlad čovek kaže: „Kad mi profesor kaže nešto TIPA da se nisam dovoljno spremio…“, to TIPA zamenjuje podrazumevanu rečenicu: „neku od onih uobičajenih gluposti kao što je…“. Isti učinak imaju i šablonske rečenice u kojima ONO ima istu ulogu kao TIPA: „Moji bi hteli ONO, da diplomiram na vreme, nađem neki posao, oženim se, ONO: deca, auto na kredu, letovanje u Grčkoj…“

Jezik jeste konvencija, skup opšteprihvaćenih kodova, gotovih modela kojima izražavamo svoje misli i osećanja, ali puka komunikacija nije jedina funkcija jezika. Jezik nam omogućava svojim gotovo beskrajnim mogućnostima kombinovanja i da obeležimo svako svoj individualni identitet, da izgradimo sopstveni stil izražavanja, poštujući istovremeno pravila koja obezbeđuju razumevanje. Kad slušate ili čitate poruke koje o svojim mislima i osećanjima šalju ljudi od kojih očekujete da budu autentične ličnosti, a koji ih svi izražavaju istim rečeničnim šablonima i istim pomodnim rečima, onda shvatite da živite u društvu koje ne drži do ličnog identiteta, već sebe realizuje isključivo kroz pripadnost nekom kolektivitetu. A to je opasnije nego što se na prvi pogled čini, to vodi u uniformnost ne samo mišljenja već i načina mišljenja, što je ideal totalitarnih društava.