Onda i sada

„Ako bi Dačić bio na dobitku, a Tadić, koji, ionako, ima puno vlasti u svojim rukama, ne bi bio na nekom prevelikom gubitku, zar to nije idealan ram za sliku istorijskog pomirenja, ma šta to značilo… Za Dačića je glasao otprilike svaki 14. od onih koji su izašli na birališta, ali to ne znači da i onih 13 koji nisu glasali za njegovu listu ne bi voleli da se ostvari socijalno pravednije društvo.“

Patetično, znam, ali ne mogu da se pomirim s tim da ovako Dragoljub Žarković piše danas, gotovo sedam godina kasnije. A pisao je ovako („Vreme“ 548, 5. jul 2001, uvodnik pod naslovom „Trg“): „Za neke ljude s političkim ambicijama trgovi su opasno mesto. (…) U nekoj budućoj Srbiji govornik s takvom ljudskom i političkom matricom neće biti ni šef mesne kancelarije u rodnoj Žitorađi.“

Dubinu našeg kolektivnog rasipanja potencijala, vremena i nade u prethodne pola decenije vrlo precizno (laskam sebi) uramljuje ovakva jedna paralela; koji se to „prelom u mozgu“ dogodio g. Žarkoviću i mnogima među nama da u g. Palmi prepoznajemo nepokolebljivog prozapadnog modernizatora, takoreći novog kneza Mihaila, dok od strašila koje imitira vampira (i jedva da drži govore drugačije od onih iz dana kada se „Vreme“ tek odmaklo od jubilarnog 500. broja) očekujemo da sudbonosno „prelomi“ između dugoročnog očaja i brzog preusmerenja na šine dobrog standarda, bezviznih putovanja i izdisaja populističke retorike?

Za sebe znam samo toliko da nisam pisao tekstove, ni onda ni sada, ni za „Vreme“, ni za određene dnevne novine. Ako gutam, bar ne potpisujem tekst.