Odgovor Vasi Pavkoviću

Vasi Pavkoviću i meni su, očigledno, interesantne različite stvari. Biće da je tako oduvek. Njemu je interesantno to što ja, iako samo čitalac, poričem „sud čitalaca“. Ja bih, pak, ovde zastao i malo se zamislio nad činjenicom da ugledni kritičar ne pravi razliku između „suda čitaoca“ i „suda čitalaca“. Više nego interesantno!

Iz podatka da smo gimnazijski poznanici V.P. izvlači zaključak da je moje pismo u „Vremenu“ u stvari poruka njemu, i to lične prirode. Zašto mu se to učinilo, verovatno više ne zna ni on sam. Meni izgleda da je on, zanesen, na ovom mestu napravio grubu grešku u zaključivanju. Tu, nažalost, ne mogu da pomognu ni Tamiš, ni „Šaran“ ni tuga.

Interesantan je i način na koji V. Pavković operiše kategoričkim sudovima; on pouzdano zna čak nekoliko stvari koje su, sasvim sigurno, van područja njegovog mogućeg znanja u ovom trenutku: da je Slobodan Kostić moj omiljeni novinar i da nisam ni video, a kamoli još pročitao roman Ukop oca Mladena Markova. Ovde, dakle, nije reč o metodi, već o tome da nje uopšte i nema. Žalosno za nekoga ko se profesionalno bavi obrazlaganjem i dokazivanjem vrednosnih sudova.

Ništa manje interesantan nije ni način na koji Vasa Pavković vidi i tumači ishod „ovog polemičkog meča“: on je ne samo borac u ringu već je i sudija, a možebiti i publika. Nestrpljivo je proglasio sebe pobednikom ne čekajući da to učini neko manje pristrastan. Što se mene tiče, to pomalo prelazi meru dobrog ukusa.