Od mrzovolje do zla

Možda je polemika oko Antonićevog eseja o „misionarskoj inteligenciji“ zaista ušla u završnu fazu, kako se autoru čini. Ako nekim slučajem bude tako, ja mu kao kolega odajem priznanje da je efektno otvorio temu koja celu deceniju unazad, a možda i duže, obeležava deo opozicione, a potom i vladajuće scene, konkretno njihov sektor „idejne fronte danas“. To što su neki učesnici u polemici negodovali zbog svrstavanja i navodno nasilne Antonićeve tipologizacije njihove javne reči, samo je izraz njihove nelagode što su potpali pod nečiju istraživačko-analitičku pažnju. Antonić je ubedljivo pokazao da takav fenomen, koji naziva „misionarskom inteligencijom“ (o oznaci se zaista dâ diskutovati), ne samo da postoji već i znatno obeležava intelektualnu i političku (javnomnjenjsku, a od 5. oktobra sve više i institucionalnu) situaciju Srbije.

I kada sam čitajući poslednji prilog autora („Plivanje i glasanje“), osetio ličnu nelagodu što se rasprava o ovom neobično značajnom fenomenu bliži kraju, sve uz blagi utisak da tema nije dovoljno raspravljena, naredni prilog Nenada Dakovića u istom broju „Vremena“ podstače me da se uključim. Ovaj, spram njegove sadržine, neopravdano dug tekst dao mi je dva povoda za reagovanje: prvo, to je ždanovističko etiketiranje Slobodana Antonića, ni krivog ni dužnog za ovakvu vrstu obračuna; drugo, Dakovićeva udarna teza koja glasi – nacionalizam jednako zločin. Ovakav redosled nalazi se u Dakovićevom tekstu; on je prvo udario etikete Antoniću pa je tek pred kraj teksta izložio ovu ekstremističku tezu. Ali, logički i mentalni redosled upravo je obrnut – iz ovakve teze proizilazi odgovarajuća „argumentacija“: Antonić je doslovno „majka Tereza našeg populizma“, on se služi „julovskim diskvalifikacijama“, on se ne služi „mišljenjem nego populističkim predrasudama“, konačno, taj „’liberal’ je trbuhozborac srpskog nacionalizma“.

Bojim se da sâm Daković i način njegovog pisanja ne mogu biti predmet nekog ozbiljnog teksta. Neka se Antonić, ako nalazi za shodno, sam brani od ovakvih nesuvislih, premda u današnje vreme u Srbiji opakih napada. Takođe, način na koji je ovaj pogromaš obrazložio svoju osnovnu tezu nije za analizu. To su najobičniji parolaški usklici i presude (po formi iskaza) upućene nacionalistima svih boja. Ne bi, dakle, sâm tekst izazavao moju pažnju da on ne predstavlja idealnu, do krajnjih konsekvenci dovedenu, storiju o nacionalizmu i zločinu neprekidno tematizovanu među autorima koji su izazvali Antonićevo reagovanje.

Dakle, nacionalizam jednako zločin, po sebi i za (sve) nas. To je stvar nekakvog socijalnog apriorija, koji se nužnim načinom otelovljuje u delovanju ne samo neposrednih egzekutora zločina nego i onih (mnogih) koji mu pružaju duhovnu, tj. ideološku, podlogu. Posle dijagnoze sledi terapija. Nacionalistički prožet narod mora najpre da doživi kolektivnu katarzu, a uporedo s tim i nešto manje masovnu kaznu. Iza jednačine nacionalizma i zločina krije se teza o kolektivnoj krivici, koja ne podrazumeva kaznu samo za navodnu masovnu podršku masovnom zločinu već i za celokupnu istorijsku i zloduhu pripremu zločina. Nacionaliste treba fizički izolovati, a narod (njegov ostatak) prevaspitati.

Misaono nasilje koje demonstrira Daković nije nepoznato. Podržavanje prokažene ideologije već je zločin. Da ostavimo po strani raspravu o nacionalizmu, šta je to zapravo u svom pojmovnom sadržaju i istorijskim manifestacijama. Uzmimo da je reč o nečemu jasnom i jednoznačnom, kao što to čine naši pobornici direktne akcije. Neko naprosto prihvata ili zastupa određeno ideološko stanovište, u ovom slučaju nacionalizam, u nekom drugom slučaju komunizam, liberalizam ili bilo šta drugo. Presuditelj, ako mu se može intelektualno ili politički, tvrdi da je zločin inherentan tom shvatanju. On ne sudi o nekom činu (konkretnoj radnji), nego o verovanju samom. Krivci, kao slučajni pojedinci, samo su karakterne maske predmeta osude, a to je konkretna ideologija. Kada ovo postane obrazac javnog delovanja, on hoće i da se institucionalizuje, da postane politički merodavan. A ukoliko se to dogodi, teror nije samo neizbežan nego i poželjan.

Istorija je puna ovakvih primera, i to najmanje povodom nacionalizma, daleko učestalije povodom zastupanja drugih vrsta verovanja ili svetonazora. Srbija je danas istorijski karakerističa po (intencionalnom) uvođenju nacionalizma, ponavljam ma šta on konkretno značio, u krug oficijelnog egzorcizma. Razume se, ovde pravim misaoni eksperiment o tome šta bi bilo kada bi u političkom poretku i u javnom mnjenju Srbije prevagu odnelo ovakvo stanoviše, koje bi se samim tim pretvorilo u oficijelnu ideologiju. Bojim se da bi kažnjavanje nacionalista jednako zločinaca i odgovarajuće prevaspitavanje naroda dovelo do polpotovskih posledica.

Zašto u svom misaonom eksperimentu, koji preduzimam zato što mislim da nije eksperimentalno naivan, idem toliko daleko? Zato što imam dovoljno zloslutnih pokazatelja za to. Većinski narod u ovoj zemlji već dugo je pod paskom unutrašnje (samo)osude. To je narod, određeni kolektivni identitet, samo kad treba o njemu našto loše da se kaže, recimo da je ogrezao u nacionalizmu istorijski i aktuelno, inače je politički i supstantivno ništa, „svakodnevni plebiscit“, kako to Daković kaže u svom komičnom nerazumevanju Ernesta (ne Ernsta, dva puta u tekstu) Renana. Pošto Srbi u Srbiji politički nisu ništa, može im se olako, bez ikakve javne osude, sa špice Radija B92 više puta u toku dana upućivati javna poruka: „Budimo ljudi, iako smo Srbi“. Idiotska šala sa rasističkim sadržajem. Da li samo benigno konstruisana igra reči? Možda. Ali, idealno uklopljena u priču o kolektivnom zločinu (jednako nacionalizam) protiv čovečnosti, čiji masovni sprovoditelj ne zaslužuje da opstaje u redu čovečanstva. Sem, razume se, ukoliko se ne podvrgne famoznoj denacifikaciji i potonjem prevaspitavanju.

Ako Daković na kraju svog teksta kaže: „Zato posle svega biti nacionalista danas u Srbiji znači biti otvoren ili oportun saučesnik u zločinu, dobrovoljnom zločinu“, onda je jasno da on diskusiju ne zatvara diskurzivno, već to čini egzistencijalno. Protivnik, a to je nacionalista ma šta on stvarno bio, nije vredan egzistencije, a ne diskusije. Na fenomenološkom planu (na kom još uvek stojimo), toga se treba bojati. Tim pre što ovaj stav nije usamljen, već vrlo rasprostranjen u onom delu javnog govora koji je Slobodan Antonić učinio preglednim.