Ocena nije cifra

Poštovana gospođo Jović,

Stav o uvođenju elektronskog dnevnika u školu kao pogrešnom konceptu je, naravno, moj lični stav koji sam pokušao da obrazložim.

Ne znam odakle vam podatak da roditeljskim sastancima „u svim školama“ prisustvuje „20 do 30 odsto roditelja“. Moja saznanja su drugačija. Nemam ni podatke kojima vi raspolažete, da je nakon postavljanja pomenutog portala prisustvo roditelja u novosadskoj školi „Žarko Zrenjanin“ poraslo, ali sam sumnjičav. Naprosto, ne verujem da su uticaj i raširenost interneta u Srbiji toliki da proizvedu tu posledicu, čak i u vašoj mikrosredini. Inače, ako je neophodno pozvati roditelja u školu, postoje mnogo efikasnija sredstva od kačenja poruke na internet.

Što se tiče iskustva u EU-u, nisam siguran da je elektronski dnevnik opšteprihvaćena praksa. A sve i da jeste, to još uvek ne znači da je ta praksa dobra i da je treba slediti po svaku cenu bez preispitivanja na lokalne okolnosti. Ali, daću jedan primer u moju korist.

Profesor Ljubljanskog univerziteta rekao mi je prošle godine da je kod njih studentski indeks potpuno nepotreban budući da se svi podaci o studentima i njihovim ocenama nalaze na univerzitetskoj kompjuterskoj mreži. Međutim, indeksi i dalje postoje. Roditelji studenata (znači finansijeri, jer su studenti punoletni i sami odgovaraju za svoje postupke i studiranje za razliku od osnovaca i srednjoškolaca) zahtevali su da vide indekse jer više veruju toj knjižici nego podacima na ekranu.

I dalje, dakle, mislim da elektronski dnevnik sa ocenama i podacima o đaku nije potreban domaćem školstvu. Ocena nije cifra, a elektronski dnevnik objavljuje samo cifre. Biti roditelj đaka zahteva makar minimum interesovanja i povremenog fizičkog prisustva u školi. Uprkos svim argumentima i pričama o zauzetosti.